Северногермански језици

Северногермански језици (негде скандинавски језици или нордијски језици) су једна од три главе подгрупе германских језика, а део индоевропских језика. Ова група језика се говори у скандинавским земљама и на острвима у северном Атлантику.

северногермански језици
нордијски језици
скандинавски језици
Географска распрострањеностсеверна Европа
Језичка класификацијаиндоевропски језици
Подподела
ISO 639-5gmq
Глотологnort3160[1]
{{{mapalt}}}
Северногермански језици:

Источноскандинавски језици:

Западноскандинавски језици:
  норн (†)
  гренландски старонордијски (†)

Отприлике 20 милиона људи у нордијским државама користе северногерманске језике као матерње, укључујући и шведску мањину у Финској, а делимично се ови језици користе и на Гренланду, а користи је и емиграција у Северној Америци и Аустралији.

Подела

уреди

Развили су се из старонордијских језика. Данас се у северногерманске језике убраја 11 језика[тражи се извор] од којих су три изгубили статус језика, један је изумро па их је данас 6 односно 7 уколико постоје два норвешка језика[2] а подељени су у две уже подгрупе:

А) источноскандинавски језици (6) Норвешка, Данска, Шведска:
а. дански-шведски (6) :
a1. дански-букмол језици (1): букмол.
a2. дански-риксмол језици (2): дански, јутски.
a3. шведски (3): далска или далмаалски, сконски (Skånska), шведски.
Б) западноскандинавски језици (5): фарски, исландски, јаматски∗, нинорск, норн∗.

Разлика од источно- и западногерманских језика

уреди

Германски језици се традиционално деле на западно-, источно- и северногерманске.[3] Њихова тачна повезаност се данас тешко одређује али су били повезани до неког нивоа у периоду велике сеобе народа. Дијалекти у северној групи потичу од протогерманског језика у Гвозденом добу.

Отприлике око 200. године нове ере, северна грана германских језика почела је да се јасно разликује од осталих германских језика.

Референце

уреди
  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „North Germanic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Ethnologue (16th)
  3. ^ Hawkins, John A. (1987). „Germanic languages”. Ур.: Bernard Comrie. The World's Major Languages. стр. 68–76. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди