Википедија

Синтисајзер

Синтесајзер[1] (енгл. synthesizer), односно синтетизатор, или клавијатура (енгл. keyboard), електронски је музички инструмент који производи електронски генерисан звук. Синтетизатори производе звук директном манипулацијом електричног напона, математичком манипулацијом одвојених вредности помоћу рачунара (код синтетизатора са софтвером), или комбинацијом обе методе. У коначном стадијуму синтетизатора, напон генерисан синтетизатором производи вибрације у мембранама звучника слушалица. Овај синтетизован звук је у контрасту са снимком природног звука где је механичка енергија звучног таласа трансформисана у сигнал који ће поново бити претворен у механичку енергију приликом репродукције звука (мада семпловање, узорковање, одбирање значајно замућује ову разлику). Постоје и синтетизатори који се свирају помоћу трака и дирки које не спадају у клавијатуре.

Синтетизатор

Синтетизатори обично имају клавијатуре (дирке) које омогућавају свирање рукама, због чега се често називају клавијатурама. Међутим, интерфејс за ручно свирање не мора да буде клавијатура, нити је строго одређено да синтетизатор мора да свира човек.

Синтисајзери су у почетку посматрани као авангардни, цењени на психоделичним и контракултурним сценама из 1960-их, али са мало уоченог комерцијалног потенцијала. Switched-On Bach (1968), бестселер албум Бахових композиција које је Венди Карлос аранжирала за синтисајзер, одвео је синтисајзере у мејнстрим. Усвојени су од стране електронских извођача и поп и рок група током 1960-их и 1970-их, а широко су коришћени у року 1980-их. Узорковање, представљено са ферлајт синтисајзером 1979. године, утицало је на све жанрове музике и имало велики утицај на развој електронске и хип хоп музике. Данас се синтисајзер користи у скоро свим музичким жанровима и сматра се једним од најважнијих инструмената у музичкој индустрији. Према часопису Fact из 2016. године, „синтисајзер је важан, и свеприсутан, у модерној музици данашњице као и људски глас“.[2]

Историја уреди

Прекурзори уреди

Како је електрична енергија постала широко доступна, почетком 20. века изумљени су електронски музички инструменти, укључујући телхармониум, траутониум, ондес мартенот и теремин.[3] Крајем 1930-их, компанија Хамонд Орган је направила новачорд, велики инструмент који су покретала 72 напонско контролисана појачала и 146 вакумских цеви.[4] Године 1948, канадски инжењер Хју Ле Кејн завршио је електронски сакбат, претечу синтисајзера контролисаних напоном, са осетљивошћу тастатуре која омогућава вибрато, глисандо и контролу напада.[3]

Године 1957. Хари Олсон и Херберт Белар су завршили RCA Марк II синтисајзер звука у RCA лабораторијама у Принстону, Њу Џерси. Инструмент је читао бушену папирну траку која је контролисала аналогни синтисајзер који је садржао 750 вакуумских цеви. Купио га је Центар за електронску музику Колумбија-Принстон, а користио га је скоро искључиво Милтон Бебит, композитор са Универзитета Принстон.[3]

1960-те: Ране године уреди

 
Роберт Муг са Муговим синтисајзерима. Многи Мугови проналасци, као што су осцилатори контролисани напоном, постали су стандард у синтисајзерима.

Аутори Analog Days дефинишу „ране године синтисајзера“ да су између 1964. и средине 1970-их, почевши од дебија Муговог синтисајзера.[5]:7 Дизајнирао га је амерички инжењер Роберт Муг. Синтисајзер је био састављен од одвојених модула који су стварали и обликовали звукове, спојени комуникационим кабловима.[6] Муг је развио средство за контролу висине тона преко напона, напонски контролисан осцилатор.[7] Ово, заједно са Муговим компонентама као што су омотачи, генератори шума, филтери и секвенцери, постали су стандардне компоненте у синтисајзерима.[8][5]

1970-те: Преносивост, полифонија и меморија закрпа уреди

Године 1970, Муг је лансирао јефтинији, мањи синтисајзер, минимуг.[9][10] Минимуг је био први синтисајзер који је продаван у музичким продавницама,[5] и био је практичнији за наступ уживо; стандардизовао је концепт синтисајзера као самосталних инструмената са уграђеним клавијатурама.[11][12]

 
Минимуг, представљен 1970. године, био је први синтисајзер продаван у музичким продавницама.

Након што су малопродајне продавнице почеле да продају синтисајзере 1971. године, основане су и друге компаније за производњу синтисајзера, укључујући ARP у САД и EMS у Великој Британији.[5] ARP-ови производи су укључивали ARP 2600, који се склапао у торбу и имао уграђене звучнике, и одисеј, ривал минимугу.[5] Јефтиније ЕМС синтисајзере су користили европски арт рок и прогресивни рок бендови, укључујући Брајана Еноа и Пинк Флојд.[5] Дизајн синтисајзера појавио се на аматерском тржишту електронике, као што је „Практични електронски синтисајзер звука”, објављен у Practical Electronics 1973. године.[13] До средине 1970-их, ARP је био највећи светски произвођач синтисајзера,[5] иако је затворен 1981. године.[14]

Рани синтисајзери су били монофони, што значи да су могли да свирају само једну по једну ноту. Неки од најранијих комерцијалних полифоних синтисајзера креирао је амерички инжењер Том Оберхајм,[15] као што је OB-X (1979).[5] Године 1978, америчка компанија Sequential Circuits објавила је Профит-5, први потпуно програмабилни полифони синтисајзер.[8]:93 Док су претходни синтисајзери захтевали од корисника да подесе каблове и дугмад за промену звука, без гаранције да ће тачно рекреирати звук,[5] Пропфит-5 је користио микропроцесоре за чување звукова у конекционој меморији.[16] Ово је олакшало прелазак са синтисајзера који стварају непредвидиве звукове на производњу „стандардног пакета познатих звукова”.[5]:385

1980-те: Дигитална технологија уреди

Тржиште синтисајзера је драматично порасло 1980-их.[8]:57 Године 1982, је уведен MIDI, стандардизовано средство за синхронизацију електронских инструмената; остаје индустријски стандард.[17] Утицајни синтисајзер узорковања, Fairlight CMI, објављен је 1979,[16] са могућношћу снимања и репродукције узорака на различитим висинама.[18] Иако га је висока цена учинила недоступним аматерима, усвојили су га угледни поп музичари, укључујући Кејт Буш и Питера Габријела. Успех ферлајта подстакао је конкуренцију, побољшавајући технологију узорковања и снижавајући цене;[18] рани конкурентски узорци укључивали су Е-му емулатор 1981. године[18] и Акај С-серију 1985. године.[19]

 
Yamaha DX7, објављен 1983. године, био је први комерцијално успешан дигитални синтисајзер и био је широко коришћен у поп музици 1980-их.

Године 1983, Јамаха је објавила први комерцијално успешан дигитални синтисајзер, Yamaha DX7.[20] На основу синтезе фреквенцијске модулације (FM) коју је развио инжењер са Универзитета Станфорд Џон Чаунинг,[21] DX7 остаје један од најпродаванијих синтисајзера у историји[20][22] и био је први синтисајзер који је продао преко 100.000 јединица.[8]:57 Широко је коришћен у поп музици 1980-их.[23] У поређењу са „топлим“ и „замућеним“ звуцима аналогне синтезе, DX7 су карактерисали „оштри“, „стаклени“ и „хладни“ звуци.[2] Дигитални синтисајзери су обично садржали унапред подешене звукове који емулирају акустичне инструменте, са алгоритмима контролисаним помоћу менија и дугмади.[5] Синклавиер, дигитални синтисајзер направљен са FM технологијом лиценцираном од Јамахе, нудио је функције као што су 16-битно узорковање и уграђено дигитално снимање. Са почетном ценом од 13.000 долара, његова употреба била је ограничена на универзитете, студије и богате уметнике.[24][25]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Вера Васић, Твртко Прћић, Гордана Нејгебауер: Речник новијих англицизама, Змај, Нови Сад, 2001
  2. ^ а б „The 14 most important synths in electronic music history – and the musicians who use them”. Fact (на језику: енглески). 2016-09-15. Приступљено 2018-10-19. 
  3. ^ а б в Chadabe, Joel (2011-09-14). „The Electronic Century Part I: Beginnings”. Electronic Musician. Архивирано из оригинала 14. 9. 2011. г. Приступљено 12. 11. 2019. 
  4. ^ Stewart, Dave (октобар 2010). „Soniccouture Novachord”. Sound on Sound. Приступљено 2021-06-19. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Pinch, Trevor; Trocco, Frank (2004). Analog Days: The Invention and Impact of the Moog Synthesizer. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01617-0. 
  6. ^ Kozinn, Allan. „Robert Moog, Creator of Music Synthesizer, Dies at 71”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 2018-12-03. 
  7. ^ McNamee, David (2. 8. 2010). „Hey, what's that sound: Moog synthesisers”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 8. 1. 2020. 
  8. ^ а б в г Vail, Mark (2014). The Synthesizer. Oxford University Press. ISBN 978-0195394894. 
  9. ^ Bernstein, Adam (2005-08-23). „Robert Moog Dies; Created Electronic Synthesizer”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2018-12-03. 
  10. ^ „Red Bull Music Academy Daily”. daily.redbullmusicacademy.com. Приступљено 2018-11-28. 
  11. ^ „Clear Some Space on Your Synth Rack: The Minimoog Returns”. WIRED (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-28. 
  12. ^ Franklin Crawford (August 23, 2005). "Robert Moog, Ph.D. '64, inventor of the music synthesizer, dies of brain cancer". Cornell University News Service. Retrieved 4 May 2007.
  13. ^ Shaw, G D (фебруар 1973). „Sound Synthesiser”. Practical Electronics. св. 9 бр. 2. стр. 140. Приступљено 10. 1. 2020. 
  14. ^ „ARP Instruments founder Alan R. Pearlman dies aged 93”. FACT Magazine (на језику: енглески). 2019-01-07. Приступљено 2020-04-12. 
  15. ^ Lee, Sammy (3. 7. 2018). „This is the early history of the synthesizer”. Red Bull Music. Приступљено 2019-11-02. 
  16. ^ а б „The 14 most important synths in electronic music history – and the musicians who use them”. Fact (на језику: енглески). 2016-09-15. Приступљено 2018-10-17. 
  17. ^ „The life and times of Ikutaro Kakehashi, the Roland pioneer modern music owes everything to”. FACT Magazine: Music News, New Music. (на језику: енглески). 2017-04-02. Приступљено 2018-09-06. 
  18. ^ а б в Howell, Steve (август 2015). „The Lost Art Of Sampling: Part 1”. Sound on Sound (на језику: енглески). Приступљено 12. 10. 2018. 
  19. ^ „A brief history of sampling”. MusicRadar (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-12. 
  20. ^ а б Shepard, Brian K. (2013). Refining Sound: A Practical Guide to Synthesis and Synthesizers. Oxford University Press. ISBN 9780199376681. „The first digital synthesizer to make it into the studios of everyone else, the Yamaha DX7, became one of the most commercially successful synthesizers of all time.” 
  21. ^ Holmes, Thom (2008). „Early Computer Music”. Electronic and experimental music: technology, music, and culture (3rd изд.). Taylor & Francis. стр. 257. ISBN 978-0-415-95781-6. Приступљено 2011-06-04. 
  22. ^ Holmes, Thom (2008). „Early Computer Music”. Electronic and experimental music: technology, music, and culture (3rd изд.). Taylor & Francis. стр. 257. ISBN 978-0415957816. Приступљено 2011-06-04. 
  23. ^ Brøvig-Hanssen, Ragnhild; Danielsen, Anne (2016-02-19). Digital Signatures: The Impact of Digitization on Popular Music Sound (на језику: енглески). MIT Press. ISBN 9780262034142. 
  24. ^ April 2019, Computer Music10 (10. 4. 2019). „Blast from the past: New England Digital Synclavier”. MusicRadar (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-19. 
  25. ^ October 2019, Scot Solida28. „The 10 synths and drum machines that defined the '80s”. MusicRadar (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-19. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Синтисајзер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синтисајзер&oldid=27551685”