Контраст
.jpg)
Контраст или антитеза (грч. ἀντί — против, θέσις — положај, ἀντίθησις - стављање насупрот, стављање у опреку) је стилска фигура која се заснива на супротности, где се два супротна или изразито различита значења речи или појма стављају један уз други како би се истакла њихова супротност.[1] Семантичка опозиција је наглашена синтаксичким паралелизмом.[2] Супротстављеност чланова антитезе је најчешће логичка, али може полазити од искуства (нпр. мачка и миш).[3]
Чланови антитезе могу бити речи (нпр. краљевић и просјак), делови реченице ("Боље укор мудрога, него хвала лудога") или целе реченице ("Ум царује, снага кладе ваља"), а постоје и читава књижевна дела заснована на антитези.[3]
Може се назвати посебном врстом поређења[4], у коме се поређење не врши по сличности, већ по супротности, чиме се веома изразито истичу оба члана која га сачињавају заснивајући се на оном у сликарству познатом поступку сликања црно-бело, или уопште сликања комплементарним бојама. Као што се контрасне боје у сликарству лепо допуњују, а опет свака понаособ изразитије делује, тако се и у књижевности контрастом постиже веома изразита конкретизација слике. Припада фигурама мисли. Понекад се оксиморон сматра врстом антитезе речи.[2]
Садржај
ИсторијатУреди
Антитеза је важно средство античке реторике. Диодор тврди да ју је открио Горгија, поред хомојотелеутона и парисоса, па се због тога ове три стилске фигуре називају горгијанским фигурама. Аристотел је хвали јер сматра да се супротности боље разумеју ако стоје једна уз другу. И други антички реторичари су истог мишљења.[1] Цицерон истиче њену украсну функцију.[2] Насупрот овом схватању, Деметрије мисли да је извештачена.[1] Аристотел упозорава да постоје и лажне антитезе, и ту наводи Епихармову "Час бијах у њиховој кући, час бијах с њима."[2]
У српској народној поезији настала је њена посебна врста, словенска антитеза.[3]
УпотребаУреди
Антитеза изазива веома јак емоционални утисак, наглашава сукоб идеја а понекад служи хумору и иронији.[2] Разуме се, у антитези се увек више истиче онај члан на који песник ставља мисаоно и емоционално тежиште. Честа је у пословицама.
ПримериУреди
| „ | Једно време и цело двориште било је пуно руменог сјаја, али се брзо празнило као нагнут четвртасти суд, и све се више пунило сенком правога сутона." | ” |
| — Иво Андрић | ||
| „ | Ја босиљак сејем, мени пелен ниче | ” |
| — српска народна песма, „Несрећна девојка“ | ||
| „ | Ко тебе каменом, ти њега хлебом. | ” |
| — српска народна изрека | ||
| „ | Тресла се гора, родио се миш. | ” |
| — српска народна изрека | ||
| „ | Бучни су анђели туге... |
” |
| — Владимир Назор, „Двоји анђели” | ||
| „ | Било је то најбоље доба, било је то најгоре доба; доба мудрости и доба лудости, епоха веровања и епоха неверице, време светлости и време мрака, пролеће нада и зима очаја; имали смо све пред собом, и пред нама није било ничега, ишли смо сви право у небо, одлазили сви право у пакао... | ” |
| — Чарлс Дикенс, Прича о два града | ||
Сличне стилске фигуреУреди
РеференцеУреди
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Živković, Dragiša, ур. (1985). Rečnik književnih termina. стр. 38—39.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). стр. 51—54. ISBN 978-953-0-40043-6. Приступљено 4. 3. 2019.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Popović, Tanja, ур. (2010). Rečnik književnih termina (2 изд.). стр. 45—46. ISBN 978-86-7360-064-2.
- ^ Felski, Rita; Friedman, Susan Stanford (ур.). Comparison: Theories, Approaches, Uses. стр. 49. Приступљено 5. 3. 2019.
ЛитератураУреди
- Felski, Rita; Friedman, Susan Stanford (ур.). Comparison: Theories, Approaches, Uses. стр. 49. Приступљено 5. 3. 2019.
- Popović, Tanja, ур. (2010). Rečnik književnih termina (2 изд.). стр. 45—46. ISBN 978-86-7360-064-2.
- Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). стр. 51—54. ISBN 978-953-0-40043-6. Приступљено 4. 3. 2019.
- Živković, Dragiša, ур. (1985). Rečnik književnih termina. стр. 38—39.
