Kontrast ili antiteza (grč. ἀντί — protiv, θέσις — položaj, ἀντίθησις - stavljanje nasuprot, stavljanje u opreku) je stilska figura koja se zasniva na suprotnosti, gde se dva suprotna ili izrazito različita značenja reči ili pojma stavljaju jedan uz drugi kako bi se istakla njihova suprotnost.[1][2] Semantička opozicija je naglašena sintaksičkim paralelizmom.[3] Suprotstavljenost članova antiteze je najčešće logička, ali može polaziti od iskustva (npr. mačka i miš).[4]

Članovi antiteze mogu biti reči (npr. kraljević i prosjak), delovi rečenice ("Bolje ukor mudroga, nego hvala ludoga") ili cele rečenice ("Um caruje, snaga klade valja"), a postoje i čitava književna dela zasnovana na antitezi.[4]

Može se nazvati posebnom vrstom poređenja[5], u kome se poređenje ne vrši po sličnosti, već po suprotnosti, čime se veoma izrazito ističu oba člana koja ga sačinjavaju zasnivajući se na onom u slikarstvu poznatom postupku slikanja crno-belo, ili uopšte slikanja komplementarnim bojama. Kao što se kontrastne boje u slikarstvu lepo dopunjuju, a opet svaka ponaosob izrazitije deluje, tako se i u književnosti kontrastom postiže veoma izrazita konkretizacija slike. Pripada figurama misli. Ponekad se oksimoron smatra vrstom antiteze reči.[3]

Istorijat uredi

Antiteza je važno sredstvo antičke retorike. Diodor tvrdi da ju je otkrio Gorgija, pored homojoteleutona i parisosa, pa se zbog toga ove tri stilske figure nazivaju gorgijanskim figurama. Aristotel je hvali jer smatra da se suprotnosti bolje razumeju ako stoje jedna uz drugu.[1] I drugi antički retoričari su istog mišljenja.[2] Ciceron ističe njenu ukrasnu funkciju.[3] Nasuprot ovom shvatanju, Demetrije misli da je izveštačena.[2] Aristotel upozorava da postoje i lažne antiteze, i tu navodi Epiharmovu "Čas bijah u njihovoj kući, čas bijah s njima."[3]

U srpskoj narodnoj poeziji nastala je njena posebna vrsta, slovenska antiteza.[4]

Upotreba uredi

Antiteza izaziva veoma jak emocionalni utisak, naglašava sukob ideja a ponekad služi humoru i ironiji.[3] Razume se, u antitezi se uvek više ističe onaj član na koji pesnik stavlja misaono i emocionalno težište. Česta je u poslovicama.

Primeri uredi






Slične stilske figure uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 38. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ a b v Živković 1985, str. 38–39
  3. ^ a b v g d Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). str. 51—54. ISBN 978-953-0-40043-6. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 4. 3. 2019. 
  4. ^ a b v Popović, Tanja, ur. (2010). Rečnik književnih termina (2 izd.). str. 45—46. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  5. ^ Felski, Rita; Friedman, Susan Stanford (ur.). Comparison: Theories, Approaches, Uses. str. 49. Pristupljeno 5. 3. 2019. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi