Контраст или антитеза (грч. ἀντί — против, θέσις — положај, ἀντίθησις - стављање насупрот, стављање у опреку) је стилска фигура која се заснива на супротности, где се два супротна или изразито различита значења речи или појма стављају један уз други како би се истакла њихова супротност.[1][2] Семантичка опозиција је наглашена синтаксичким паралелизмом.[3] Супротстављеност чланова антитезе је најчешће логичка, али може полазити од искуства (нпр. мачка и миш).[4]

Чланови антитезе могу бити речи (нпр. краљевић и просјак), делови реченице ("Боље укор мудрога, него хвала лудога") или целе реченице ("Ум царује, снага кладе ваља"), а постоје и читава књижевна дела заснована на антитези.[4]

Може се назвати посебном врстом поређења[5], у коме се поређење не врши по сличности, већ по супротности, чиме се веома изразито истичу оба члана која га сачињавају заснивајући се на оном у сликарству познатом поступку сликања црно-бело, или уопште сликања комплементарним бојама. Као што се контрастне боје у сликарству лепо допуњују, а опет свака понаособ изразитије делује, тако се и у књижевности контрастом постиже веома изразита конкретизација слике. Припада фигурама мисли. Понекад се оксиморон сматра врстом антитезе речи.[3]

Историјат

уреди

Антитеза је важно средство античке реторике. Диодор тврди да ју је открио Горгија, поред хомојотелеутона и парисоса, па се због тога ове три стилске фигуре називају горгијанским фигурама. Аристотел је хвали јер сматра да се супротности боље разумеју ако стоје једна уз другу.[1] И други антички реторичари су истог мишљења.[2] Цицерон истиче њену украсну функцију.[3] Насупрот овом схватању, Деметрије мисли да је извештачена.[2] Аристотел упозорава да постоје и лажне антитезе, и ту наводи Епихармову "Час бијах у њиховој кући, час бијах с њима."[3]

У српској народној поезији настала је њена посебна врста, словенска антитеза.[4]

Употреба

уреди

Антитеза изазива веома јак емоционални утисак, наглашава сукоб идеја а понекад служи хумору и иронији.[3] Разуме се, у антитези се увек више истиче онај члан на који песник ставља мисаоно и емоционално тежиште. Честа је у пословицама.

Примери

уреди






Сличне стилске фигуре

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 38. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ а б в Živković 1985, стр. 38–39
  3. ^ а б в г д Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). стр. 51—54. ISBN 978-953-0-40043-6. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2019. г. Приступљено 4. 3. 2019. 
  4. ^ а б в Popović, Tanja, ур. (2010). Rečnik književnih termina (2 изд.). стр. 45—46. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  5. ^ Felski, Rita; Friedman, Susan Stanford (ур.). Comparison: Theories, Approaches, Uses. стр. 49. Приступљено 5. 3. 2019. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди