Germanistika je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem istorijskog razvoja nemačkog jezika i književnosti, odnosno germanističke filologije. Pored skandinavistike, folklora i etnologije, glavne oblasti germanistike su nemačka nauka o jeziku i nemačka nauka o književnosti.


Hronologija

уреди

Od kraja 19. veka prisutna je podela na „Staru germanistiku“, nem. Altgermanistik (jezik i književnost Ranog doba i Srednjeg veka) „Novu germanistiku“, nem. Neugermanistik (jezik i književnost Novog doba), a od sredine 60-tih godina 20. veka izdvaja se i „Germanistička lingvistika“ kao samostalna disciplina. Termin lingvistika, nem. Linguistik, se u literaturi uglavnom koristi za novija proučavanja jezika, dok se termin nauka o jeziku, nem. Sprachwissenschaft, koristi za starije periode u proučavanju jezika. Neki autori danas prave podelu i na „Domaću germanistiku“, nem. Inlandsgermanistik i „Stranu germanistiku“, nem. Auslandsgermanistik, u okviru koje posebno mesto zauzima „Nemački jezik kao strani“ nem. Deutsch als Fremdsprache.[1]

Istorijat

уреди

Ličnosti koje su svojim pregalaštvom obeležile germanistiku i svojim radovima dovele do njenog izdvajanja kao posebne discipline su: Martin Opic (нем. Martin Opitz) u doba baroka, Johan Kristof Gotšed (нем. Johann Christoph Gottsched) i Gothold Efraim Lesing (нем. Gotthold Ephraim Lessing) u doba prosvetiteljstva, Johan Gotfrid Herder (нем. Johann Gottfried Herder) svojim revolucionarnim mladalačkim delom „O novijoj nemačkoj književnosti“ (Über die neuere deutsche Literatur) iz 1766/67. godine. Kada je istraživanje jezika u pitanju u ovom periodu, treba pomenuti Gotfrida Vilhelma Lajbnica (нем. Gottfried Wilhelm Leibniz) i njegov „Rečnik nemačkog jezika“. Sredinu 19. veka obeležili su braća Grim (нем. Jacob und Wilhelm Grimm) a njihov doprinos germanistici značajan je pored ostalih radova, pre svega po obimnom „Rečniku nemačkog jezika“ nem. Deutsches Wörterbuch, čije se prvo izdanje pojavilo 1852. godine.

Germanistika dvadesetog veka

уреди

Krajem 19. i početkom 20. veka na razvoj germanistike uveliko je uticao i rad filozofa Vilhelma Diltaja. Pod njegovim uticajem istoričari književnosti u centar svojih istraživanja stavljaju estetsko-poetološki princip. U vreme nacionalsocijalizma, dolaskom Hitlera na vlast, germansitika je, kao nauka o nemačkom duhu i biću, u potpunosti stavljena u službu nove ideologije. Posle drugog svetskog rata u germanistici je bila prisutna „metoda imanentna delu“, nem. werkimmanente Methode, koju je zagovarao Emil Stajger (нем. Emil Staiger), a koja je insistirala na proučavanju dela izolovanog od svih drugih uticaja ( kao što je biografija pisca, društvena i istorijska pozadina itd.). Tek u vreme studentskih protesta koji su se dešavali 1968. godine, dolazi do metodološke raznolikosti u germanistici, koje su protkane strukturalizmom, psihoanalizom itd. Germanistika u DDR-u bila je u velikoj meri obojena socijalističko-marksističkom ideologijom. Sedamdesetih godina 20. veka u germanističkoj nauci o jeziku u prvi plan dolazi pojačano interesovanje za komunikativne i pragmatične aspekte u proučavanju jezika, dolazi do razvoja sociolingvistike, psiholingvistike, tekst-lingivstike, teorije govornih činova itd. I u germanističkoj nauci o književnosti javlja se mnoštvo metodoloških pristupa u izučavanju književnog dela. Treba istaći pre svih istorijsko-hermeneutički, istorijsko-sociološki, poststrukturalistički, feministički pristup, kao i teoriju recepcije.

Literatura

уреди
  1. Vesna Berić-Đukić, Gordana Ristić, Sinhrone osnove nemačkog jezika, Novi Sad, (2003). стр. 12–13.
  • Gero von Wilpert, Sachwörterbuch der Literatur, Stuttgart, . 2001. ISBN 978-3-520-23108-6. стр. 306.

Reference

уреди
  1. ^ Stefan Scherer/Simone Finkele: Germanistik studieren. Eine praxisorientierte Einführung, Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. 2011. ISBN 978-3-534-23891-0.