Википедија

Kulturna politika

Kulturna politika označava „javnu praktičnu politiku u oblasti kulture, umetnosti i medija.”[1] U širem smislu, pod kulturnom politikom podrazumeva se „moć imenovanja, zastupanja javnog mnjenja, stvaranja „zvaničnih verzija”, moć da se predstavlja i legitimiše društvo.”[2] Savremena kulturna politika podrazumeva svesno regulisanje javnog interesa u oblasti kulture i odlučivanje o svim pitanjima vezanim za kulturni razvitak jednog društva. Kulturna politika je obično usmerena na tri osnovna zadatka: „1) očuvanje kulturne baštine i kulturnog identiteta; 2) razvoj savremenog umetničkog stvaralaštva, 3) podsticanje dostupnosti kulturnih dobara i učešće građana u kulturnom životu.”[3] Polazeći od stava da je svaka država samostalna u definisanju kulturne politike, UNESCO načelno navodi da se pojam kulturna politika odnosi na „ukupni zbir namernih intervencija ili na odsustvo intervencija države ili njenih organa, i to onih čiji je cilj da se odgovori na određene kulturne potrebe pomoću optimalnog korišćenja fizičkih i ljudskih resursa koji su društvu raspoloživi u određenom trenutku; b) da određeni kriterijumi za upravljanje kulturnim razvojem treba da budu utvrđeni i da kultura treba da bude povezana s ličnim razvojem pojedinaca, kao i društvenim i ekonomskim razvojem društva.“[4]

Istorija

Pre XX veka, različiti akteri su upravljali kulturnim razvojem - crkva, dvorovi, bogati trgovci. Kulturna politika u XX veku podrazumevala je ključno učešće vlade u rukovođenju kulturom. Prvo ministarstvo kulture oformljeno je za vreme Šarla de Gola 1959. u Francuskoj , a Andre Marlo bio je prvi ministar kulture. Kulturna politika služila je razvoju kultura nacionalnih država i očuvanju javnog interesa u kulturi, no - u procesu sve intenzivnijeg transnacionalnog povezivanja i globalizacije, kulturne politike su evoluirale tokom poslednjih nekoliko decenija. „Ideja diverziteta kultura, viđenih kao statički jukstapozicioniranih identiteta koji idealno korespondiraju s granicama nacija-država, zamenjena je idejom kulturnog diverziteta, koji je definisan kao razvojni proces, s kapacitetom da stvara kulture, podstičući implicitni ili eksplicitni dijalog. Stoga se kulturne politike, kada su formulisane kao međudržavna realnost, koncentrišu na međunarodnu kulturnu saradnju, i postepeno počinju da se bave i unutar državnim pitanjima. Sada, zbog sile koja povezuje kulturu i razvoj u funkciji harmonične interakcije među zajednicama i pojedincima, istovremeno unutar i između društava, akcenat je stavljen na interkulturni dijalog, koji se definiše i kao dijalog među kulturama, civilizacijama i ljudima. Trenutne kulturne politike imaju za cilj da se očuva i promoviše kulturni diverzitet u svim formama, i u kulturnoj baštini i savremenom stvaralaštvu.“[5] Stavljanje kulture u funkciju ekonomskog razvoja predstavlja sve značajniju temu, pa su se pojavili novi ključni termini kulturne politike: kreativnost i inovacije, kreativna ekonomija, kreativne industrije, preduzetništvo u kulturi.

Primena danas

Stručnjaci u domenu kulturne politike ukazuju na izuzetan značaj vođenja kulturne politike zasnovane na podacima dobijenim kroz istraživanja različitih aspekata funkcionisanja kulture npr. kulturnih potreba, participacije u kulturi, održivog razvoja, ekonomike kulture (evidence-based cultural policy). Otud se kulturnom politikom bave i istraživači, i praktičari (umetnici, menadžeri u kulturi, adiministratori, donosioci odluka) na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Ključne internacionalne organizacija koje se kroz različita istraživanja, projekte i programe, kao i strateška dokumenta bave kulturnom politikom su UNESCO, Savet Evrope, Evropska komisija, IFACCA (International Federation of Arts Councils and Culture Agencies)[6], ENCATC (the European network on cultural management and policy)[7], Arts Management Network[8], dok su neki od najbitnijih međunarodnih dokumenata u domenu kulturne politike: Evropska konvencija o kulturi (Savet Evrope, Pariz, 1954); Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (UNESCO, Pariz, 2005); Nova Evropska agenda za kulturu (Evropska komisija, Brisel, 2018). Na nacionalnom i lokalnom nivou, ključna dokumenta su zakoni i strategije razvoja kulture, a ministarstva kulture, gradski sekretarijati, opštinska odeljenja za kulturu i druge jedinice lokalne samouprave, nadležna su za sprovođenje kulturne politike. Uravnoteženje delovanja: 21 strateška dilema u kulturnoj politici Čarlsa Landrija i Fransoa Materesa[9] jedan od najbitnijih teorijskih dokumenata na temu strateškog upravljanja kulturom i kulturnom politikom. Uključivanje svih aktera u kulturi u procese definisanja zakona i strategija, te u celokupan proces donošenja odluka i upravljanja kulturnim razvojem predstavlja jednu od osnovnih smernica razvoja savremenih kulturnih politika. To se odnosi na organizacije javnog, privatnog i civilnog sektora, koje deluju ne samo u domenu kulture, nego i obrazovanja, turizma, privrede, ekologije, socijalne zaštite, itd.

Tipovi i vrste

U zavisnosti od odnosa države prema upravljanju kulturnim razvojem razlikuju se tri osnovna modela kulturne politike: državni, paradržavni i liberalni model. Državni podrazumeva direktnu uključenost države i njenih organa u upravljanje kulturom (slučaj većine evropskih zemalja); paradržavni podrazumeva prenos odgovornosti na stručno telo (umetnički savet), koje država imenuje, ali kojim ne upravlja direktno (slučaj u Velikoj Britaniji); liberalni model proklamuje neutralnost države u domenu kulture, pri čemu se kulturni razvoj prepušta privatnoj inicijativa (model SAD-a). U zavisnosti od toga da li se sprovodi direktno i transparentno ili indirektno i netransparentno, kulturna politika može biti eksplicitna ili implicitna. U svakom slučaju, nema zajednice u kojoj se ne vodi neki oblik kulturne politike. U zavisnosti od teritorija na koju se odnose, može se govoriti o lokalnim (opštinskim, gradskim), regionalnim, državnim (nacionalnim) i nadnacionalnim kulturnim politikama. Takođe se može govoriti o granskim kulturnim politikama (kulturna politika u domenu muzike, pozorišta, vizuelnih umetnosti itd.). U poslednje vreme pojavio se i novi termin i novi tip kulturne politike – digitalna kulturna politika.

Primena i primeri u Srbiji

Na Kompendijumu kulturnih politika[10] može se naći informacija o pojedinačnim definicijama kulture i kulturne politike u posebnim državama, a prema ekspertskom izveštaju o Srbiji (poglavlje 2.2. Nacionalna definicija kulture), kulturna politika u Srbiji, kojom rukovodi Ministarstvo kulture i informisanja RS[11], uređuje sledeće oblasti: kulturne sisteme (sistem donošenja odluka i mreža ustanova i organizacija u kulturi), umetnost, umetničku produkciju, diseminaciju i učešće građana u kulturnom ćivotu, projekte i kulturno nasleđe. U širem smislu, kultura obuhvata i umetničko obrazovanje, istraživanje, društvenu inkluziju i kulturni turizam - što su oblasti kojima upravljaju ostala ministarstva srpske vlade. Delovanje u kulturi uređeno je Zakonom o kulturi[12]. Nacrt Strategije razvoja kulture u Republici Srbiji za period od 2017. do 2027.[13] postoji, ali strategija i dalje nije usvojena. Pored Ministarstva kulture i informisanja, primenom kulturne politike bave se Pokrajinski sekretarijat za kulturu, gradski sekretarijati za kulturu (Beograd, Novi Sad, Niš) i lokalne samouprave. Nacionalni savet za kulturu ima savetodavnu funkciju. Još jedan važan akter u razvoju kulturne politike je Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije[14]. Istraživanjem i visokim obrazovanjem u oblasti kulturne politike bave se Univerzitet umetnosti u Beogradu (UNESCO Katedra za menadžment u kulturi i kulturnu politiku[15] na nivou Univerziteta; Katedra za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture pri Fakultetu dramskih umetnosti; Institut Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu), Zavod za proučavanje kulturnog razvitka[16] i nekoliko organizacija civilnog društva (Centar za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope, Grupa za kreativnu ekonomiju).

Alati i modeli

Kulturna politika se sprovodi sistemom direktnih i indirektnih mera i instrumenata, koji mogu biti pravni, organizacioni, finansijski i vrednosno idejni, a prema dejstvu – podsticajni i represivni. Recimo, državno subvencionisanje ulaznica za pozorište predstavlja vrstu direktnog finansijskog podsticajnog instrumenata kulturne politike, kojim se doprinosi razvoju dostupnosti i učešća građana u kulturnom životu. Takav instrument funkcioniše u mnogim evropskim državama budući da većina građana ne bi mogla da pokrije tržišnu cenu ulaznice za pozorište.

Reference уреди

  1. ^ Đukić, Vesna (2010). Država i kultura. Beograd: Institut Fakulteta dramskih umetnosti. стр. 24. 
  2. ^ Glenn Jordan and Chris Weedon (1994). Cultural Politics: Class, Gender, Race and The Postmodern World. Oxford: Wiley-Blackwell. стр. 13. 
  3. ^ Milena Dragićević Šešić, Sanjin Dragojević (2011). Kultura, menadžment, animacija, marketing. Beograd: Clio. стр. 35. 
  4. ^ „Cultural policy a preliminary study UNESCO”. 1969. 
  5. ^ „UNESCO, Cultural policies, Bureau of Public Information, Paris” (PDF). 
  6. ^ „International Federation of Arts Councils and Culture Agencies”. Архивирано из оригинала 04. 09. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019. 
  7. ^ „European network on cultural management and policy”. 
  8. ^ „Arts Management Network”. 
  9. ^ „Uravnoteženje delovanja: 21 strateška dilema u kulturnoj politici” (PDF). 
  10. ^ „Kompendijum kulturnih politika”. Архивирано из оригинала 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019. 
  11. ^ „Ministarstvo kulture i informisanja RS”. 
  12. ^ „Zakon o kulturi” (PDF). 
  13. ^ „Nacrt Strategije razvoja kulture u Republici Srbiji za period od 2017. do 2027.” (PDF). 
  14. ^ „Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije”. 
  15. ^ „UNESCO Katedra za menadžment u kulturi i kulturnu politiku”. 
  16. ^ „Zavod za proučavanje kulturnog razvitka”. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kulturna_politika&oldid=26757468”