Ђузепе Пино Граси
Ђузепе Пино Граси (Сплит, 1901 — 1962) је био југословенски вајар и клесар италијанског порекла. Због његовог клесарског умећа назван је „чаробњак за обраду камена”.
Ђузепе Пино Граси | |
|---|---|
| Датум рођења | 1901. |
| Место рођења | Сплит |
| Датум смрти | 1962. |
Живот и рад уреди
Ђузепе Граси, рођен је 1901. године у Сплиту. Потиче из чувене вајарско-клесарске уметничке породице којој је клесање камена представљало драгоцено знање што се преносило с колена на колено. Његов отац, Зефирино, чувени вајар, школован у Милану, рођен је у месту Ранкате, у кантону Тићино, који припада италијанском делу Швајцарске.[1] Отац Пина Грасија је по завршеној миланској академији Брера, добио посао у Сплиту на обнови звоника катедрале Светог Дује. Потом се оженио Ђованином Павацом, добио децу и отворио вајарско-клесарску радионицу у којој су своја прва знања стекли многи вајари из Далмације, од којих ће најпознатији постати Тома Росандић.[2]
Ђузепе Пино Граси је аутор бројних значајних клесарских дела. Мало је познато да је управо Пино Граси у камену исклесао неке од најчувенијих скулптура Томе Росандића и Ивана Мештровића. Пино Граси први пут долази у Београд 1924. године како би у камену извео неке Росандићеве скулптуре. Након тога одлази у Париз где проводи годину дана у атељеима познатих француских вајара Сарабезола, Судбињина и Бурдела а потом одлази у Милано код највећег италијанског класичара камена Адолфа Вилда.[3] Други пут долази у Београд 1928. године и ту остаје до краја свог живота. Убрзо по доласку у Београд, Пино Граси почиње да изводи радове у камену због чега ће постати један од најтраженијих и најчувенијих југословенских вајара-клесара. Осим као уметник, Пино Граси се истакао и као добар педагог. Од 1939. године када је основана Школа за примењену уметност, Граси је предавао обраду камена. Тај предмет је предавао све до 1948. године када је школа прерасла у Академију за примењену уметност. Био је упамћен као омиљени професор и поштован колега. Пино Граси се женио два пута. Први пут Цељанком Вилмом Гесек а други пут са својом колегиницом, такође вајарком, Љубинком Савић Граси с којом има сина Зефирина Грасија. Ђузепе Пино Граси је умро 1962. године. и то изненада, током породичног летовања у Супетру на Брачу, где је и сахрањен.
Најзначајнија вајарска дела уреди
- скулптуре у камену на маузолеју породице Рачић у Цавтату
- скулптуре у камену по нацртима вајара Томе Росандића
- скулптуре у камену на маузолеју породице Петриновић у Супетру на Брачу
- скулпторски радови на згради Француске амбасаде у Београду
- скулптуре у камену „Борац” и „Уморни борац” по нацртима вајара Томе Росандића
- портрет Николе Пашића у Дому Народне скупштине
- скулптуре у камену „Жена под велом” по нацртима вајара Петра Убавкића
- скулптуре девојака под велом по нацртима вајара Ђорђа Јовановића
- две фигуре у камену „Атлете” по нацртима вајара Ђорђа Стијовића
- грифони по нацртима вајара Петра Палавичинија
- сви скулпторски радови у камену за башту Француске амбасаде у Београду, по нацртима вајара Петра Палавичинија
- биста Растка Петровића
- биста Јована Дучића
- велика фигура Карађорђа по моделу вајара Франа Кршинића, за Дом Народне скупштине
- скулптуре и украси на Старом двору на Дедињу
-
Маузолеј породице Рачић у Цавтату -
Маузолеј породице Петриновић, Супетар, Брач -
Зграда амбасаде Француске у Београду -
Скулптура "Уморни борац" по нацртима Томе Росандића -
Скулптура "Жена под велом"
Референце уреди
- ^ Стјеља, Ана (2016). „Камен који обликује душа”. Илустрована политика. Архивирано из оригинала 18. 12. 2016. г. Приступљено 15. 12. 2016.
- ^ Алексић, Весна (2009). Београдски странци. Београд: Туристичка организација Београда. стр. 113. ISBN 978-86-7708-102-7.
- ^ Алексић, Весна (2009). Београдски странци. Београд: Туристичка организација Београда. стр. 113. ISBN 978-86-7708-102-7.