Јакоб Грим (нем. Jacob Grimm; Ханау, 4. јануар 1785 — Берлин, 20. септембар 1863) је био немачки писац, филолог, библиотекар у Каселу, академик и професор у Берлину и оснивач савремене германистике.

Јакоб Грим
Jacob Grimm.jpg
Јакоб Грим
Датум рођења(1785-01-04)4. јануар 1785.
Место рођењаХанау, Хесен-Касел
Датум смрти20. септембар 1863.(1863-09-20) (78 год.)
Место смртиБерлин, Пруско краљевство
ШколаУниверзитет у Марбургу

БиографијаУреди

Јакоб је остао неожењен и цео живот провео је са ожењеним братом Вилхелмом у његовој кући.

Са братом Вилхелмом издавао немачке народне бајке, и тиме обратио пажњу научника не само народне умотворине него и на народни говор (дијалекте), док се дотад проучавао само књижевни језик; у проучавање језика увео историјско-упоредни метод. Најзначајније дело му је Немачка граматика у 4 свеске; у другом издању I свеске (1822) дао је објашњење закона о промени гласова, познат као Гримов закон. Значајна су и дела: Историја немачког језика (1848), Немачка митологија (1835), Немачке правне старине (1828) и др. Са братом је 1852. почео издавати Речник немачког језика, чије је издавање настављено и после његове смрти.

Био је пријатељ Вука Стефановића Караџића;[1] немачкој публици приказивао је Вукове збирке (од 1814)[2], преводио српске народне песме (1818)[3], а превео је и Вукову Српску граматику за коју је написао предговор 1824. године. Дописивао се од 1815. године са Караџићем и подстицао га да и даље скупља српско народно усмено стваралаштво. Изабран 2. јануара 1849. године за коресподентног члана Друштва српске словесности у Београду.

 
Насловна страна Wuk's Stephanowitsch kleine Serbische Grammatik (Мала српска граматика Вука Стефановића Караџића) (1824) преведена на немачки од стране Јакоба Грима

Брођанин Игњат Алојзије Брлић у „Писмима своме сину Андрији Торквату” (књига 1, 1942) у писму од 13. јануар 1844. између осталог пише: „Вук је одпратио Обреновића у нимачке земље. Грим је велики мудрац који се је подпуно у пол Нимачке нашки научио, он је при великој њекој књижници библиотекар.”.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Пантић, Мирослав (1988). „Вук Стефановић Караџић и српске народне приповетке”. Ур.: Караџић, Вук Стеф. Народне српске приповијетке : (1821) ; Српске народне приповијетке : (1853). стр. 351—483. 
  2. ^ "Просветни гласник", Београд 1. новембар 1913.
  3. ^ "Срђ", Дубровник 16. август 1902.

ЛитератураУреди

  • Пантић, Мирослав (1988). „Вук Стефановић Караџић и српске народне приповетке”. Ур.: Караџић, Вук Стеф. Народне српске приповијетке : (1821) ; Српске народне приповијетке : (1853). стр. 351—483. 

Спољашње везеУреди