Отворите главни мени

Јапет (грч. Ιαπετός) је трећи по величини природни сателит Сатурнa, једанаести сателит по величини уопште у Сунчевом систему. Јапет је најпознатији по својој двобојној површини, али открића мисије Касини у 2007. години су показала још неколико његових необичних одлика.

Јапет

Iapetus as seen by the Cassini probe - 20071008.jpg

Планета Сатурн
Откриће
Открио Ђовани Доменико Касини
Датум открића 25. октобар 1671.
Карактеристике орбите
Апоапсис 3.662.000 km
Екцентрицитет 0,02828
Период револуције 79,33
Период ротације 79,33 Tage
Нагиб 7,52
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 1436 km
Површина 6.700.000 km²
Маса 1,6 × 1021 kg
Густина 1,27 g/cm³
Магнитуда Mittelwert: 10,0
Јапет
Јапет са сонде Касини
Јапет са сонде Касини
Откриће
Открио Ђовани Доменико Касини
Орбиталне карактеристике
Велика полуоса 3.560.820 × 106 км
Екцентрицитет 0.0286125
Средња орбитална брзина 3.26 км/сек
Инклинација 17.28 (према еклиптици)[1]
Трајање дана 1903.9 сати
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 734.5 км
Маса 0.001805 × 1024 кг
Густина 1.088 гр/цм3
Површинска гравитација 0.244 м/сек2
Албедо 0.05-0.5[2]
Привидна магнитуда 10.2-11.9
Атмосфера

Садржај

ОткрићеУреди

Јапет је открио Ђовани Доменико Касини, у октобру 1671. Открио га је на западној страни Сатурна и покушавао да га прати на источној страни неколико месеци касније, али није успео. Касини коначно приметио Јапет на источној страни 1705. уз помоћ побољшаног телескопа. Он је исправно претпоставио да Јапет има једу светлу и једну тамну хемисферу, и да увек држи исту страну окренуту према Сатурну.[3]То значи да је светла хемисфера видљива са Земље када Јапет је на западној страни Сатурна, a да је тамна хемисфера видљива када Јапет је на источној страни.[4]

ИмеУреди

Јапет је добио име по Титану Јапету из грчке митологије. Име је предложио Џон Хершел (син Вилијама Хершела) 1847. који је заговарао именовање сателита Сатурна према Титанима.[5] Познат је и под именом Сатурн 8.

Физичке карактеристикеУреди

Мала густина Јапета указује на то да је састављен углавном од леда, уз мали удео (20%) стеновитог материјала.[6]За разлику од већине великих месеца, није ни сферног ни елипсоидног облика, али је испупчен на екватору и спљоштен на половим (има орашаст облик). Такође, његов екваторијални гребен је толико висок да се примећује чак из велике даљине.[7]

Двобојна површинаУреди

Разлика у боји између две хемисфере Јапета је упечатљива. Хемисфера окренута на супротну страну у односу на Сатурн је тамна (албедо 0.03-0.05) и црвенкасто-браон је боје, док је највећи део хемисфере окренуте ка Сатурну светао (албедо 0.5-0.6). Стога, магнитуда тамне хемисфере износи око 10,2, док је магнитуда светле хемисфере око 11,9. Верује се да тамни материјал не потиче са Јапета.[8]Он садржи органска једињења слична оним пронађеним у метеорима или на површинама комета.

Дана 10. септембра 2007. године сонда Касини је прошла на 1,640 километара од Јапета и утврдила да су обе хемисфере прекривене кратерима. Нижа подручја испуњена су тамним материјалом, док је светлији материјал заступљен на падинама кратера. Нису запажене нијансе сиве боје.[9]

НАСА-ини научници верују да је тамни материјал остатак од сублимације воденог леда на површини Јапета, који је можда потамнео услед излагања Сунцу.[9]Разлика у апсорпцији топлоте тог материјала резултира разликама у дневним температурама које се крећу од 129 К у тамним областима, до 113 К у светлим.[8][10]Разлика у температури значи да лед првенствено сублимира тамним областима и складишти у светлим, а нарочито на још хладнијим половима. Процењује се да би у периоду од једне милијарде година при тренутним температурама, тамне области Јапета изгубиле око 20 m леда процесом сублимације, док би светле области изгубиле само 10 центиметара.[10][11]

Екваторијални гребенУреди

Још једна мистерија Јапета је екваторијални гребен који је дуг око 1.300 км, широк 20 км, и висок 13 км. Откривен је при прелету летелице Касини 31. децембра, 2004. Врхови гребена издижу се више од 20 км изнад околне равнице, што их чини неким од највиших планина у Сунчевом систему.[12]У светлијим областима нема гребена, али постоји низ изолованих врхова дуж екватора. Гребенски систем је покривен кратерима, што указује на његову старост. Није потпуно јасно како је гребен настао.

 
Мозаик од слика које је направила сонда Касини
 
Северни пол Јапета
 
Екваторијални гребен Јапета

ОрбитаУреди

Иако је трећи по величини месец Сатурна, Јапет орбитира око планете много даље од следећег најближег великог месеца Титана. Она такође има највише нагнуту орбиталну раван од регуларних сателита. Само неправилни спољашњи сателити попут Фебе имају већу нагнутост орбите. Због ове одлике, Јапет је једини велики месец са кога би Сатурнови прстенови били јасно видљиви.

РеференцеУреди

  1. ^ Jacobson, R.A. (2009) SAT317 (17. 12. 2009). „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters”. JPL/NASA. Приступљено 07. 1. 2015. 
  2. ^ Williams, David R. „Saturnian Satellite Fact Sheet”. NASA. Приступљено 07. 1. 2015. 
  3. ^ Van 1984, стр. 23-43.
  4. ^ Harland (2002). Mission to Saturn: Cassini and the Huygens Probe. Chichester: Praxis Publishing.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  5. ^ Lassell, William (14. 01. 1848). „Satellites of Saturn”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 8 (3): 42—43. Bibcode:1848MNRAS...8...42L. 
  6. ^ Castillo-Rogez, J. C.; Matson, D. L.; Sotin, C.; Johnson, T. V.; Lunine, J. I.; Thomas, P. C. (2007). „Iapetus' geophysics: Rotation rate, shape, and equatorial ridge”. Icarus. 190 (1): 179—202. Bibcode:2007Icar..190..179C. doi:10.1016/j.icarus.2007.02.018. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2007. Приступљено 07. 01. 2015. 
  7. ^ Cowen, R. (2007). Idiosyncratic Iapetus, Science News vol. 172. p. 104–106.
  8. 8,0 8,1 Spencer, J. R.; Denk, T. (22. 01. 2010). „Formation of Iapetus' Extreme Albedo Dichotomy by Exogenically Triggered Thermal Ice Migration”. Science (journal). American Association for the Advancement of Science. 327 (5964): 432—435. Bibcode:2010Sci...327..432S. PMID 20007862. doi:10.1126/science.1177132. Приступљено 05. 1. 2015.  Текст „Science ” игнорисан (помоћ); Текст „AAAS” игнорисан (помоћ)
  9. 9,0 9,1 „Cassini Is on the Trail of a Runaway Mystery”. Mission News. NASA. 08. 10. 2007. Приступљено 05. 1. 2015. 
  10. 10,0 10,1 „Cassini–Huygens: Multimedia-Images”. Saturn.jpl.nasa.gov. Архивирано из оригинала на датум 07. 01. 2015. Приступљено 05. 1. 2015. 
  11. ^ „Dark Side of a Saturnian Moon: Iapetus Is Coated With Foreign Dust”. Sciencedaily.com. 11. 12. 2009. Приступљено 05. 1. 2015. 
  12. ^ Porco, C. C.; E. Baker, J. Barbara, K. Beurle, A. Brahic, J. A. Burns, S. Charnoz, N. Cooper, D. D. Dawson, A. D. Del Genio, T. Denk, L. Dones, U. Dyudina, M. W. Evans, B. Giese, K. Grazier, P. Helfenstein, A. P. Ingersoll, R. A. Jacobson, T. V. Johnson, A. McEwen, C. D. Murray, G. Neukum, W. M. Owen, J. Perry, T. Roatsch, J. Spitale, S. Squyres, P. C. Thomas, M. Tiscareno, E. Turtle, A. R. Vasavada, J. Veverka, R. Wagner, R. West (25. 02. 2005). „Cassini imaging science: Initial results on Phoebe and Iapetus”. Science. 307 (5713): 1237—1242. Bibcode:2005Sci...307.1237P. PMID 15731440. doi:10.1126/science.1107981. 2005Sci...307.1237P. 

ЛитератураУреди

  • Harland (2002). Mission to Saturn: Cassini and the Huygens Probe. Chichester: Praxis Publishing.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Van Helden, A. (1984). „Saturn through the telescope: A brief historical survey”. Saturn. Tucson: University of Arizona Press. стр. 23—43. 

Спољашње везеУреди