Јевгениј Примаков Млађи

Јевгеније Александрович Примаков (рус. Евгений Александрович Примаков; Москва, 29. април 1975) руски је новинар и друштвено-политички радник. Руководилац је Росотрудничества –Федералне агенције по пословима Удружења Независних Држава, сународника, емиграната и међународне хуманитарне сарадње од 25. јуна 2020. године.[1]

Јевгеније Примаков
Лични подаци
Пуно имеЈевгеније Александрович Примаков
Датум рођења(1976-04-29)29. април 1976.(48 год.)
Место рођењаМосква, СССР
ДржављанствоРуска Федерација
УниверзитетИсторијско-филолошки факултет у Москви
Професијаисторичар, новинар, политичар
Политичка каријера
Политичка
странка
Јединствена Русија (до 25. јуна 2020)
Руководилац Росотрудничества – Федералне агенције за послове Удружења Независних Држава, сународника, емиграната и међународне хуманитарне сарадње
ПредседникВладимир Путин
ПретходникЕлеонора Митрофанова

Депутат је Државне думе Федералног већа Руске федерације VII сазива, члан Фракције „Јединствена Русија“ у Државној думи VII сазива, члан комитета Државне думе за међународне послове (9. септембар 2018. – 25. јуна 2020).[2]

Биографија

уреди

Јевгеније Примаков је унук Јевгенија Максимовича Примакова – научника проучаваоца источњачке културе, некадашњег председника Владе Руске Федерације.[3] У петог години је изгубио оца, који је преминуо од срчане болести. Док је радио за медије, потписивао се псеудонимом „Јевгеније Сандро“ у част свог оца.[4][5]

Завршио је Историјско-филолошки факултет у Москви 1999. године, на смеру за историју.

Неко време је радио на радију „Ехо Москве“,[6][7] у Руској новинској агенцији, у новинама „Комерсант-Новац“ (рус. Коммерсантъ-Деньги), објављивао је у „Општим новинама“ (рус. Общая газета).[8]

На телевизији је радио од 2002. године. У почетку је радио на телеканалу ТВС Телеканал[9] као информациони ратни дописник „Новости ТВС“ и „Утисака“ (рус. Итоги).[10][11] Био је један од новинара телеканала, говорио о рату у Ираку[12] — радио је као дописник у Израелу и Ираку.[13]

У мају 2003. године је напустио ТВС и прешао да ради на телеканалу НТВ.[14][15] Писао је сценарије за програме „На програму данас“,[16] „Држава и свет (програм) и „Професија и репортер“[17]. Од 2003. до 2005. чешће је радио у Москви, а ређе као специјални извештач на Блиском истоку.[18] У време рада на НТВ у својству дописника је радио на службеним путовањима у Израелу и Палестини, Либији и Ираку. За време службених путовања у Израел и Палестину извештавао је о терористичким актима палестинских екстремистичких организација у израелским градовима.

Од 2005. до 2007. године био је шеф блискоисточног бироа НТВ.[19][20] У својим репортажава је освешћивао Други либански рат[21] како у самом Либану у зони ратних дејстава, као и на територији Израела. Такође, за време рада на НТВ освешћивао је догађаје на територији Газе, које је направила група ХАМАС, а за извештавање на ове теме награђен је Медаљом за Учесника изванредних хуманитарних операција. Дао је отказ на НТВ-у у јуну 2007. године.[22]

Од јесени 2007. до октобра 2011. године био је дописник Дирекције информационих програма Првог канала[23][24] у програму „Новости Првог канала“, „Време (телепрограм)“, и „Друге вести“. Од априла 2008. до јануара 2011. године[25] био је шеф бироа „Првог канала“ у Израелу.[8] Повремено је, као сарадник ове телекомпаније радио на службеним путовањима у Либији, у време грађанског рата.[26]

Од 2011. до 2014. године је радио у Управи Врховног комесара за права миграната у Турској и Јордану. У почетку, 2011-2013, у Турској је био на дужности специјалног саветника за политику по питању миграната у градским условима, а од 2013-2014. – у Јордану, на дужности официра за медије и комуникације у Канцеларији директора за Блиски исток и Северну Африку у Аману.

Водио је независну некомерцијалну организацију „Руска хуманитарна мисија“.[27]

Од марта 2015. до децембра 2020. – био је аутор и водитељ програма „Међународни осврт“ на телеканалу „Русија-24“.[28]

Постао је члан Државне палате РФ 20. марта 2017. године на 3 године.[29] У мају исте године је постао саветник председника Државне думе Федералног већа Руске Федерације VII сазива за међународна питања и духовне пројекте.[30]

Изабран је за посланика 9. септембра 2018. године на допунским изборима на Државној думи VII сазива на Балашовском једномандатном изборном округу № 165.[31] Био је део комитета за међународне послове, такође и члан Фракције „Јединствене Русије“ у Државној думи VII сазива. Пуномоћја су му престала преласком на други посао.

Указом Председника Руске Федерације Владимира Путина, 25. јуна 2020. године постављен је на место руководиоца Федералне агенције за послове Удружења Независних Држава, сународника, емиграната и за питања међународне хуманитарне сарадње.[1]

На Председничким изборима у Русији 2018. године био је агитатор/поверљиво лице кандидата за председника Русије Владимира Путина.[32]

Приватни живот

уреди

Ожењен је, има четворо деце.

Референце

уреди
  1. ^ а б „Указ Президента Российской Федерации от 25.06.2020 № 416 ∙ Официальное опубликование правовых актов ∙ Официальный интернет-портал правовой информации”. publication.pravo.gov.ru. Приступљено 2020-06-25. 
  2. ^ „Примаков Евгений Александрович”. Государственная Дума. Приступљено 2019-01-20. 
  3. ^ „Внук Евгения Примакова стал советником спикера Госдумы”. ТАСС. 
  4. ^ „Евгений Примаков-младший: "Деда с сигаретой я видел лишь раз - во время его травли в 1999-м". Комсомольская правда. 2015-07-05. 
  5. ^ „Близкий Восток”. Литературная газета. 2009-10-28. Архивирано из оригинала 2015-06-20. г. Приступљено 2015-10-03. 
  6. ^ Эхо Москвы :: Персоны / Евгений Сандро
  7. ^ Владимир Кара-Мурза-ст.: У Путина нет привычки к живому диалогу | Собеседник.ру
  8. ^ а б „Примаков (Сандро) Евгений Александрович”. Лабиринт. 2015-05-19. 
  9. ^ „Человек, снимавший Жириновского, подтвердил подлинность плёнки”. NEWSru.com. 2003-02-09. 
  10. ^ „Телевидение. Среди сотен умных должен быть хотя бы один грамотный”. Московская правда. 2003-02-28. 
  11. ^ „В ОСАДЕ”. ТВС (телеканал, Россия). 2003-04-13. Архивирано из оригинала 2003-05-02. г. 
  12. ^ „Кинотеатр военных действий”. Коммерсантъ-Власть. 2003-03-10. 
  13. ^ „Спросите очевидцев о войне в Ираке”. Газета.ру. 2003-04-01. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  14. ^ „ТВС на грани”. Московский комсомолец. 2003-05-16. 
  15. ^ „ПРОГРАММА ПЕРЕДАЧ НА ВЧЕРА. ГОД БЕЗ ТВС”. Новая газета. 2004-06-24. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  16. ^ „Благодатный огонь сошёл на верующих”. НТВ. 2007-04-07. 
  17. ^ „Профессия – репортёр”. НТВ. 2003-12-18. Архивирано из оригинала 2016-10-18. г. Приступљено 2015-07-28. 
  18. ^ „«Лишний вклад» в российское телевидение. НТВ прощается со своими зрителями”. Пресс-Атташе. 2004-03-05. Архивирано из оригинала 2004-11-07. г. 
  19. ^ „ЯД И ПРОТИВОЯДИЕ. В Палестинской автономии полным ходом идёт дележка портфелей”. Московские новости. 2006-02-10. Архивирано из оригинала 31. 03. 2006. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  20. ^ „Сандро из окопа. “Израильтяне ценят свою жизнь, но не ценят жизнь ливанцев. Московский комсомолец. 2006-08-10. 
  21. ^ „«Хезболлах — это та часть ливанского общества, которая сопротивляется!»”. Агентство политических новостей. 2006-08-04. Архивирано из оригинала 2012-02-15. г. 
  22. ^ „Евгений Сандро уволился с НТВ › Лениздат.ру”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  23. ^ „Воинская часть во Владимирской области, где у слов "жить по уставу" - особый смысл”. Первый канал. 2008-01-30. 
  24. ^ „«Чтобы все закончилось». Евгений Сандро, репортёр Первого канала”. Взгляд (газета). 2011-08-23. 
  25. ^ „Аэропорт Тель-Авива считается одним из самых защищённых в мире”. Первый канал (Россия). 2011-01-25. 
  26. ^ „Повстанцы сжимают кольцо окружения вокруг родного города Муаммара Каддафи”. Первый канал (Россия). 2011-08-29. 
  27. ^ „«Балтартековцам» предложили присоединиться к «Русской гуманитарной миссии»”. Ридус. 2015-07-23. 
  28. ^ „"Россия-24" запустила проект по образу "Международной панорамы". РИА Новости. 2015-03-14. 
  29. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 20 марта 2017 г. № 116 «Об утверждении членов Общественной палаты Российской Федерации»”. Президент России, официальный сайт. 2017-03-20. Приступљено 2017-05-30. 
  30. ^ „Внук Евгения Примакова стал советником спикера Госдумы”. ТАСС. 2017-05-30. Приступљено 2017-05-30. 
  31. ^ „Постановление ЦИК от 14 сентября 2018 г. № 181/1436-7. Об установлении общих результатов дополнительных выборов депутатов Государственной Думы Федерального Собрания Российской Федерации седьмого созыва по одномандатным избирательным округам 9 сентября 2018 года”. www.cikrf.ru/. Архивирано из оригинала 12. 01. 2021. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  32. ^ Список доверенных лиц 2018 года

Спољашње везе

уреди