Јегуље (Anguillidae) је породица риба са коштаним скелетом (кошљорибе) и савитљивим перајима (мекоперке).

Јегуље
Временски распон: рани палеоценданашњост[1]
Америчка јегуља (Anguilla rostrata)
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Anguilliformes
Породица: Anguillidae
Rafinesque, 1810
Род: Anguilla
Garsault, 1764[2]
Врсте

Видети текст.

Опис

уреди

Имају змијолико тело на коме су трбушна пераја редукована, а кожа глатка, љигава и покривена веома ситним циклоидним крљуштима. Код неких врста крљушти не постоје. Леђно и анално пераје су врло дугачки и прелазе у репно пераје. Све јегуље имају отровну крв која на температури од 80 °C губи своју токсичност. Њихова дужина је углавном испод 1,5 метра.

Слатководне јегуље су чувене по миграцијама. Иако их називамо слатководнима, они део свог живота проводе у мору. Одрасле, полно зреле јегуље, напуштају слатке воде и путују у Атлантски океан до Саргасовог мора, где се мресте и потом угину. Њихови младунци (лептоцефали), крећу назад, према обалама Европе и Америке.[3]

Врсте

уреди

Најпознатије врсте у овој породици су:

  • европска јегуља (Anguilla vulgaris) која предузима врло сложена миграторна кретања везана за мрест;
  • америчка јегуља (Anguilla chrysypa) која подлеже сличним миграторним кретањима као њена европска сродница, што показује да им је прадомовина заједничка;
  • угор или груј (Conger vulgaris) достиже дужину до 3 m и тежину од 50 kg; по новијој класификацији издвајају се у засебну породицу угори.

Род Anguilla обухвата, осим већ поменуте две врсте:

Галерија

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Werner Schwarzhans (2012). „Fish otoliths from the Paleocene of Bavaria (Kressenberg) and Austria (Kroisbach and Oiching-Graben)”. Palaeo Ichthyologica. 12: 1—88. Архивирано из оригинала 16. 07. 2015. г. Приступљено 24. 10. 2020. 
  2. ^ Pl. 661 in Garsault, F. A. P. de 1764. Les figures des plantes et animaux d'usage en medecine, décrits dans la Matiere Medicale de Mr. Geoffroy medecin, dessinés d'après nature par Mr. de Gasault, gravés par Mrs. Defehrt, Prevost, Duflos, Martinet &c. Niquet scrip. [5]. - pp. [1-4], index [1-20], Pl. 644-729. Paris.
  3. ^ Микеш, Михаљ (2001). Велика екнциклопедија животиња. Нови Сад. стр. 139. ISBN 978-86-489-0303-7. 

Спољашње везе

уреди