Јеремија М. Павловић
Јеремија М. Павловић (Божурња, 1881 — Београд, 1931) био је српски етнолог, етнограф, учитељ и политичар. Рођен је у селу Божурња у општини Топола 1881. године. Службовао је као учитељ најпре у родној Божурњи, па затим у оближњој Блазнави и тада је почео своја етнолошка истраживања.
Јеремија М. Павловић | |
---|---|
![]() ' | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 1881. |
Место рођења | Божурња, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 1931.49/50 год.) ( |
Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
Научни рад | |
Поље | етнологија, етнографија |
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7e/%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-_%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82_%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B0_%D1%83_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98_%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%2C_1930-_2014-05-11_21-28.jpg/220px-%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-_%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82_%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B0_%D1%83_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98_%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%2C_1930-_2014-05-11_21-28.jpg)
У делу Качер и Качерци забележио је податак о најдуговечнијем Србину, извесном Старом Тасу, који је живео 135 година.[1] Забележио је бројне народне обичаје, песме и приче.
Пуних осам година проводи на функцији школског надзорника у Струмици (Македонија) и тада настају његова дела о, како се тада говорило, „Старој Србији“. Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата. У групи Врховне команде прелази Албанију и учествује на Солунског фронту. Доласком у престоницу постаје учитељ на Сењаку. Два пута је биран за посланика краљевине Југославије, као члан Народне радикалне странке.
Умире у педесетој години живота‚ 1931. године.
Дела
уреди- Живот и обичаји народни у Крагујевачкој Јасеници у Шумадији, 1921.
- Из прошлости јужне Србије, 1924.
- Дојран и Дојранско језеро, 1925.[2]
- Качер и Качерци, 1928.
- Малешево и Малешевци, 1928.[3]
- Најновије досељавање становништва, 1928.
- Јасеничанка: живот и рад женскиња у Крагујевачкој Јасеници, 1930.
- Стари Дојран и Дојранско језеро, 1930.
- Наш народ у причама, 1930.
Извори
уреди- ^ Етнолошки приступ феномену дуговечности
- ^ Павловић, Јеремија М. (1925). Малешево и Малешевци. Штампарија „Родољуб“. Приступљено 10. 5. 2014.
- ^ Павловић, Јеремија М. (1928). Малешево и Малешевци. Штампарија „Свети Сава“, М. Салдековића. Приступљено 10. 5. 2014.
Литература
уреди- Павловић, Јеремија М. (1928). Малешево и Малешевци. Штампарија „Свети Сава“, М. Салдековића. Приступљено 10. 5. 2014.
- Павловић, Јеремија М. (1925). Малешево и Малешевци. Штампарија „Родољуб“. Приступљено 10. 5. 2014.