Википедија

Јован Ристић Бечкеречанин

Јован Ристић Бечкеречанин (1835 — 22. април 1910) био је трговац, књижевник и преводилац.[1] Надимак Бечкеречанин је добио од Ђорђа Поповића Даничара, који га је тако прозвао да се не би мешао са истоименим српским државником.

Јован Ристић Бечкеречанин
Датум рођења1835.
Датум смрти22. април 1910.

Биографија уреди

Родио се 1835. године у Великом Бечкереку (Зрењанин), као најстарији син у старој трговачкој кући. Отац Глигорије био је имућан и угледан бечкеречки трговац, а мајка Стефанија (Јелисавета) је кћерка Марка Дракулића трговца из Ченте.

Када му је било седам година умире његов отац Гига. У Бечкереку је након завршене основне школе започео тамошњу гимназију, али Мађарска буна је прекинула његово школовање. По смиривању грађанског рата, учио је трговачку школу прво у Панчеву (1850), а затим и Пешти (1851—1852) — код познатог професора Антона Хампела. Из пештанске трговачке школе ушао је по повратку у завичај у трговину.

Са мајком или самостално се затим селио по Српском војводству због посла. Пут га је водио кроз Панчево, Земун, Београд, Нови Сад, Ченту, Пешту и Велики Бечкерек. У Панчеву је прво ступио у трговачку радњу Мите Живановића, а када је овај затворио радњу, млади Ристић се обрео у Новом Саду. Радио је тамо извесно време у Гвозденовићевој трговачкој радњи, све док газда није извршио самоубиство.

Јован је због такве ситуације наставио живот у Великом Бечкереку. Преузео је трговачку радњу у родном граду, коју је наставила да води мајка удова. Уз пут помагао је као писар у тамошњим адвокатским канцеларијама. Више година је радио и као главни градски књиговођа у општини Бечкеречкој. Затим је прешао у службу код Српске штедионице у граду на Бегеју. Када је др Богдан Медаковић у Новом Саду покренуо лист „Напредак”, Ристић ступа у уредништво где ради 1863—1866. године. Покушао је у време када се интензивно бавио новинарством да пређе у Кнежевину Србију, али није добио дозволу за пресељење. Вратио се разочаран у родни град, где се бавио на породичном имању. Умро у дубокој старости у Великом Бечкереку.

Дела и посрбе уреди

Учествовао је на омладинским скупштинама,[2] и био активан у својој средини. Уз тражење посла почео се бавити и писањем; током живота се јавља као плодан стваралац. Сарађивао са тадашњим српским листовима и часописима. Знао је добро мађарски и немачки језик, а служио се руским и француским језиком; док је само као гимназијалац учио латински и грчки језик. Преводио је на српски језик стране књижевне радове, које је (као и своја оригинална дела) објављивао често без потписа. Радови су му излазили у часописима „Даница” и „Седмица”, као и листовима „Напредак” и „Видовдан”. Помиње га у својој „Историји српске књижевности” само Јован Грчић. Захваљујући новосадском часопису „Даници”, у којој је објављивао дела постао је познат у српству. Постоје два периода у његовом животу: новинарством се бавио до 1865. године, а затим до смрти књижевним радом.

Имао је афинитет за превођење и адаптирање страних драмских дела на српски језик, за потребе репертоара Српског Народног позоришта у Новом Саду. Биле су то популарне посрбе[3] — позоришни комади — представе које су прерађене и прилагођене према домаћем миљеу: са промењеним посрбљеним именима, местима, мењаним садржајем. Термин „посрбе” одговара појму локализација која је постојала у другим државама и народима.

Све његове радове скупио је објавио 1911. године Велимир Рајић.[4] Ту су 11 приповедака (међу којима најбоља „Крвава свадба”, две хумореске (Моја женидба; Лек од љубави), једна расправа о нашим књижевницима, три романска одломка. Написао је четири драмска текста.

Први његов рад била је приповетка из 1858. године „Испод стола”. Позоришно дело „Бонтонирани ћифта”,[5] објавио је у новосадској „Даници”, 1861. године. Радило се о преради Молијеровог комада „Грађанин племић”. Шаљиву игру „Две варалице”, (прерадио Ј.Р.Б.) написану за два чина, премијерно је извео СНП — 6. август 1861. године.[6]// Исту је Ристић адаптирао по Стеријином комаду „Лажа и паралажа”. А шаљиву игру „Боље је умети него имати”, (прерадио Ј.Р.Б.) која се играла у два чина, премијерно је извело СНП — 10. јун 1862. године. Комад „Он и она”, (превод Ј.Р.Б.) премијеру је имао на вовосадској сцени 20. јула 1862. године. Радило се овде о преради шаљиве игре Карла Нереја.

Дела уреди

Приповетке Јована Ристића су:

  • Богаташ,
  • Војислав,
  • Сирота,
  • Крвава свадба,
  • Ускок,
  • Женомрзац,
  • Црне душе,
  • Неверна жена,
  • Хајдуци,
  • Двор Ердедијев.

Референце уреди

  1. ^ Јован Скерлић: „Писци и књиге”, Београд 1964.
  2. ^ Александар Станојловић: „Петровград”, Петробград 1938.
  3. ^ Петар Марјановић: „Посрбе”, Београд 1987.
  4. ^ „Дела Ј.Р. Бечкеречанина”, Српски књижевни гласник, Београд 1912/28—872.
  5. ^ Адамовић Јован: „Дела Јована Ристића Бечкеречанина”, Правда, Београд 1912/бр.253
  6. ^ Монографија „Зрењанин”, Зрењанин 1966.

Литература уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Ристић_Бечкеречанин&oldid=26798261”