Јован Скот Еријугена
Јохан Скот Еријугена (лат. Johannes Scotus Eriugena 810 — 877.) или Јован Ирац[1] је био ирски представник хришћанског неоплатонизма, филозоф и песник.
УчењеУреди
Јован Еријугена је био први велики филозоф средњовековне хришћанске схоластике. Бранио је слободну вољу и остао познат по устрајавању на измирењу разума и хришћанске догме. Еријугена претпоставља сагласност ума и вере и каже:
„ | Прави ауторитет не спречава прави разум, нити прави разум прави ауторитет. Обоје потичу из истог извора, тј. божанског знања ... Слаб је сваки ауторитет који није потврђен истинским разумом, а истинском разуму није неопходно да буде потврђен било каквим ауторитетом.[2] | ” |
Еријугена је један од ретких хришћанских филозофа који филозофију није подредио теологији. Сматра да ако би дошло до размимоилажења вере и црквених догми, неопходно је извршити истраживања заснована на разуму.[2] У расправи око проблема универзалија заступао је реалистичко гледиште.
Своје теолошко учење темељи на мистичко-неоплатонским списима Псеудо-Дионисија Ареопагите, чије је списе са грчког превео на латински. Његова филозофија се одликује ноеплатонистичким схватањем Једног и степеновањем природе. Све на крају постаје Једно, јер из Бога све проистиче и у њега се све враћа. Четири су степена природе и то[2]:
- Природа која ствара али није створена - Бог
- Природа која је створена и која ствара - реално постојеће идеје као узроци у Божјем уму
- Природа која је створена, али не ствара - наш свет
- Природа која није ни створена, нити ствара, јер се у њу све враћа
У свом главном делу „О подели природе“ (лат. De divisione naturæ) описује пут од Бога (као стварања) ка Богу (као последњем уточишту). У истом делу каже:
„ | Стога не смемо сматрати да су Бог и створење две ствари, различите једне од друге, него да су једно те исто. Јер и створење постоји у Богу, а Бог се на необичан и неизрецив начин ствара у створењу, откривајући самог себе, невидљив чинећи себе видљивим, несхватљив чинећи себе схватљивим, скривен откритим, непознат познатим, безобличан лепим и присталим, надбитан битним, натприродан природним, једноставан сложеним, слободан од случаја подложан случајним, бесконачан коначим, неомеђен омеђеним, надвремен временитим, натпросторан просторним, творац свега створеним у свему и чинитељ свега учињеним у свему; он вечан, почиње постојати и непомичан, креће се у свему и постаје у свему све. А то не говорим о утеловљењу логоса и постајању речји човеком, него о томе како се највиша доброта, која је једност и тројство, на неизрецив начин спушта у оно што јесте да би то било - штовише, да би сама била у свему од највишег до најнижег, увек вечна, увек настала, од саме себе, у самој себи, вечна од саме себе, настала у самој себи, и, док је вечна, не престаје бити створена, а створена не престаје бити вечна, те од саме себе ствара саму себе. Њој не треба друга твар у коју претвара себе, а да то не била она сама. Иначе би се Бог чинио немоћним и у себи самом несавршеним кад би од другог добијао помоћ за своје појављивање и усавршавање. Од самог себе прима дакле Бог прилике за своје богојављање (гр. теофанија), јер све је из њега, преко њега, у њему и за њега. | ” |
— О подели природе (III 17)[2] |
Његово дело О подели природе је спаљено због кривоверја 1225. године. Иако је црква његово дело осудила, Јован Ирац се сматра једним од најзначајнијих филозофа ране схоластике.
ИзвориУреди
Види јошУреди
Јован Скот Еријугена на Викимедијиној остави. |