Јоханес Вермер, такође Јан Вермер, Јан Вермер ван Делфт (хол. Johannes Vermeer, Jan Vermeer van Delft,[2][3] Делфт, 31. октобар 163215. децембар 1675) био је холандски барокни сликар[4] 17. века, аткиван током Златног доба Холандије.[5][6][7]

Јоханес Вермер
Детаљ са слике Проститутка из 1656. на којем је Вермеров аутопортрет[1]
Лични подаци
Датум рођења(1632-10-31)31. октобар 1632.
Место рођењаДелфт, Низоземска република
Датум смрти15. децембар 1675.(1675-12-15) (43 год.)
Место смртиДелфт, Низоземска република
Потпис

Биографија

уреди
 
Девојка са бисерном минђушом (1665-67.)
 
Млекарица (око 1658—1660), 45.4 x 41 cm Ријксмузеум

Био је крштен у протестантској цркви у Делфту. Његов отац именом Рајнер Јанз Вос и после из непознатих разлога променио је име у Вермер, радио је као угоститељ али је о себи говорио да је произвођач свиле. Можда се због тога многе таписерије јављају на Вермеровим сликама.

Вермер и његова породица припадала је средњој класи и живели су у великој кући. Његови преродитељи су били неписмени а неписмена је била и Вермерова мати. Јан се родио као друго дете и као једини син.

Мотивација Јана да постане сликар и његови почеци су у тајности али се бележи да је морао да ради шест година у атељеу мајстора који је био члан цеха Св. Луке (цеху сликара), да би 1653. године био примљен у цех и да би могао да потписује и продаје властита дела. Неки истраживачи су мишљења да је путовао у Амстердам и Утрехт на студијска путовања.

Вермер се оженио 1653. године са Катерином Болнес која је била католичке вере и није сигурно да је Јан после свадбе преступио. У браку је имао једанаест деце који су били васпитани у католичкој вери.

У почетку је у Јановом делу било утицаја из религије, митологије и жанровских мотива школе из Утрехта која је полазила од Каравађа. Његова зашта је поседовала дела из утрехтске школе и била је рођака једног утрехтског сликара.

После одређеног времена долази до обрта и Јан почиње да слика сцене из живота. Његове фигуре на сликама су као да су ухваћене у јадном тренутку што му даје достојанственост и живот у његовим делима.

Вермер је у почетку свог живота живео као и његов отац од продаје уметничких дела и у просеку је сликао по два платна за годину дана али је ипак сматран за сликара у бројним списима а касније и за познаваоца сликарства и био је позиван да одреди цену за поједине слике али и његове властите слике су се јако повољно продавале.

Вермер није много стварао ни у време највеће славе али је добро продавао слике. У време када ге је посетио француски путописац Балтазар Монконис није могао да му покаже ни једну своју слику. Када су скупа посетили кућу пекара Хенрика ван Бујтена који је био скупљач Вермерових дела овај путописац је забележио да је ту видео Вермерову слику са једном фигуром која је имала невероватну цену од 600 златних гулдена.

Године 1660. је Вермера посетио познавалац уметности Питер ван Бекоут које је забележио да је видео неке слике од Вермера које су имале као једну од најзначајнијих карактеристика перспективу. У ово доба Вермер је био позван у Хаг да посуди веродостојност слика од италијанских мајстора Рафаел Сантија и Микеланђела. За време инвазије Француза 1678. године Вермерова породица је упала у тешкоће и он је у то време сликао још мање него до тада.

Године 2003, режисер Петер Вебер је снимио филм о околностима Вермерове слике „Девојка са бисерном минђушом“.

Дела

уреди

Целокупни опус Јоханеса Вермера је веома мали и обухвата 37 данас познатих дела. Формати његових слика су доста мали. У раној фази сликао је историјске призоре, док се касније специјализовао за жанр сликарство. Са гледишта данашње естетике, најпознатија дела су му Алегорија уметности (Сликар у атељеу), Поглед на Делфт и Девојка са бисерном минђушом. Током 19. века, услед нараслог интересовања за његово сликарство и малог броја познатих дела, приписивали су му знатно већи број слика. До данас је истраживањем откривен његов јединствени начин сликања.

Вермер је производио ефекте провидних слојева боје техником зрнастих наноса познатом под именом поантије (pointillé). Не постоје сачувани његови цртежи, тако да се о начину на које је припремао композиције може само посредно закључивати. Историчари уметности верују да је Вермер користио апарат камера опскура да прецизно позиционира објекте у простору. До овог закључка се долази посматрајући извесне оптичке диспропорције на његовим сликама.

Не постоји уметник тога доба који је са таквом вештином употребљавао лапис лазули, природни ултрамарин. Вермер није ову драгоцену боју издашно користио не само за плаве површине, већ и као подлогу за друге боје, рецимо за сенке на зиду. Сматра се да су га на овај приступ инспирисале идеје Леонарда који је тврдио да предмети преузимају део боје од суседних објеката.

Дела

уреди
Датум Име Галерија димензије (cm)
потписано, ± 1653-1656   Дијана са нимфама Маурицхејс, Хаг 98,5 × 105
потписано, ± 1654-1656   Христос у дому Марте и Марије Национална галерија Шкотске, Единбург 160 × 142
потписано и датирано 1655.   Свети Праксидис Музеј Шапел де ла визитасион, Монако 101,6 × 82,6
потписано и датирано 1656.   Поводачица Државна галерија слика, Дрезден 143 × 130
± 1656-1657   Уснула девојка Музеј метрополитен, Њујорк 87,6 × 76,5
± 1657-1659   Девојка чита писмо уз прозор Државна галерија слика, Дрезден 83 × 64,5
потписано, ± 1657-1661   Уличица Рајксмузеум Амстердам 53,5 × 43,5
± 1655-1660   Војник са насмејаном девојком Фрикова колекција, Њујорк 50,5 × 46
± 1658-1661   Млекарица Рајксмузеум Амстердам 45,5 × 40,6
± 1658-1661   Чаша вина Галерија слика, Берлин 65 × 77
потписано, ± 1659-1660   Дама са два господина Музеј војводе Антона Улриха, Брауншвајг 78 × 67
± 1658-1661   Прекинуто музицирање Фрикова колекција, Њујорк 73,3 × 44,4
потписано, ± 1660-1661   Поглед на Делфт Маурицхејс, Хаг 98,5 × 117,5
± 1662-1664   Музичари Бакингемска палата, Лондон 73,3 × 64,5
± 1662-1665   Жена у плавом која чита писмо Рајксмузеум Амстердам 46,5 × 38
± 1662-1665   Жена са теразијама Национална галерија, Вашингтон 42,5 × 38
± 1662-1665   Жена са бокалом Музеј метрополитен, Њујорк 45,7 × 40,6
± 1662-1664   Свирачица на лаути Музеј метрополитен, Њујорк 51,4 × 45,7
± 1662-1665   Жена са сунцобраном Галерија слика, Берлин 55 × 45
потписано, ± 1665-1666   Жена пише писмо Национална галерија, Вашингтон 45 × 39,9
потписано, ± 1665-1666   Жена са црвеним шеширом Национална галерија, Вашингтон 23,2 × 18,1
± 1665-1670   Жена са флаутом Национална галерија, Вашингтон 20 × 17,8
потписано, ± 1665-1667   Девојка са бисерном минђушом Маурицхејс, Хаг 46,5 × 40
потписано, ± 1664-1667   Концерт Галерија Изабела Стјуарт Гарднер, Бостон (украдена) 72,5 × 64,7
потписано, ± 1662-1668   Алегорија уметности Уметничко-историјски музеј, Беч 120 × 100
потписано, ± 1665-1674   Портрет девојке Музеј метрополитен, Њујорк 44,5 × 40
± 1666-1667   Дама са служавком Фрикова колекција, Њујорк 90,2 × 78,7
потписано и датирано 1668.   Астроном Лувр, Париз 50 × 45
потписано и датирано 1669.   Географ Уметнички институт, Франкфурт 53 × 46,6
потписано, ± 1669-1671   Чипкарка Лувр, Париз 24,5 × 21
потписано, ± 1667-1670   Љубавно писмо Рајксмузеум Амстердам 44 × 38,5
потписано, ± 1669-1672   Гитаристкиња Кенвуд хаус, Лондон 53 × 46,3
потписано, ± 1670-1671   Жена која пише писмо са служавком Национална галерија Ирске, Даблин 71,1 × 58,4
± 1671-1674   Алегорија вере Музел метрополитен, Њујорк 114,3 × 88,9
потписано, ± 1670-1673   Жена стоји и свира на виргиналу Национална галерија, Лондон 51,7 × 45,2
потписано, ± 1670-1675   Жена седи и свира на виргиналу Национална галерија, Лондон 51,5 × 45,5
± 1670   Жена седи уз виргинал Приватна колекција Вин, Лас Вегас 25,2 × 20

Референце

уреди
  1. ^ "The Procuress: Evidence for a Vermeer Self-Portrait" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. мај 2021). Retrieved 13 September 2010.
  2. ^ „Vermeer”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 6. 8. 2019. 
  3. ^ „Vermeer”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 6. 8. 2019. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 40. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ Barker, Emma; et al. (1999). The Changing Status of the Artist. New Haven: Yale University Press. стр. 199. ISBN 978-0-300-07740-7. 
  6. ^ Vermeer was largely unknown to the general public, but his reputation was not totally eclipsed after his death: "While it is true that he did not achieve widespread fame until the 19th century, his work had always been valued and admired by well-informed connoisseurs." Blankert, Albert, et al. Vermeer and his Public, p. 164. . New York: Overlook. 2007. ISBN 978-1-58567-979-9. 
  7. ^ „Вермер, Де Хох и Делфт: О врстама тишине у собама без бога и цара”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2024-07-30. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди