Љубомир Трипковић
Љубомир Трипковић (1881–1971) био је драгачевски каменорезац из Церове. Надгробне споменике и крајпуташе израђивао је по драгачевским, ариљским, пожешким и ивањичким селима.[1]
| Љубомир Трипковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Надимак | Љубо, Цврцин |
| Датум рођења | 1881. |
| Место рођења | Богојевићи, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1971. (89/90 год.) |
| Место смрти | Церова, Југославија |
| Уметнички рад | |
| Поље | клесарство |
| Правац | Каменорезаштво западне Србије |
| Утицаји од | Млађен Раковић |
Живот уреди
Иако по рођењу није из Драгачева, припада овој стилској групи, јер је као домазет живео и радио у драгачевском селу Церова код Ариља.[1] Доживео је дубоку старост, а каменорезом се бавио пуних 70 година.
Каменорезачком занату обучавао се код гласовитог мајстора Млађена Раковића из Горачића, за кога је касније тврдио да „највећи сеоски клесар западне Србије”.[2]
Имао је три помоћника које је обучио изради надгробника: Милојка Ненадића и Васа Јевтовића из Вигошта и Радивоја Топаловића из Богојевића.[2]
Дело уреди
Споменике је израђивао од различитих врста пешчара, али и нешто тврђег камена из благајско-клокочких мајдана.[2] Мајсторски је клесао крстове, симболе и биљну орнаментику.
Тананим потезима на споменицима је реалистично приказивао целе фигуре, користећи се фотографијама покојника као предлошком.[1]
Бранко В. Радичевић у Плавој линији живота записао је да је лик Цветка Новитовића на гробљу у Добрачи „тако уверљиво израђен да се мати покојникова „обезнанила” кад је видела свог окамењеног сина”.[3][2]
Епитафи уреди
Дуге епитафе исписивао је ситним, дубоко урезаним словима.[1] Често их је започињао стихованим опроштајем:
- Збогом свету, моје росно цвеће,
- данас, сутра, мене бити неће.
- Већ се спремам на далеке путе,
- одакле се никад повратити нећу.[2]
Споменик Крстини Цибуревић (†1908) (Церовa, горње гробље)
- Овде почива,
- дична младос[т],
- упокоена КРСТИНА,
- Драгомира Цибуревића
- из Церове,
- која часно поживе 25 г,
- а као Жена, у другом стању,
- са своим се бременом раста,
- и живо чедо, као леп цвет,
- а она премину,
- 10 марта 1908. год.
- Бог да јој душу прости
- у вечном дому.
- Овај спомен подиже јој
- муж Драгомир
- и свекар Глиша Цибуровић
- са својим породицама.
- Усечега Љубомир Трипковић
- чикириз.[1][2]
Извори уреди
- ^ а б в г д Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4.
- ^ а б в г д ђ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Радичевић, Бранко В. (1961). Plava linija života : srpski seoski spomenici i krajputaši. Beograd: Savremena škola.
Литература уреди
- Радичевић, Бранко В. (1961). Plava linija života : srpski seoski spomenici i krajputaši. Beograd: Savremena škola.
- Маринковић, Радован М (1985). Драгачевски занати и занимања. Чачак: Литопапир.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгачево : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник : САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0718-3.
- Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.