Џами
Нурудин Абделрахман Џами (персијски: نورالدین عبدالرحمن جامی) познат и као Мевлана Нурудин Абделрахман или Абделрахман Нурудин Мухамед Дашти, или једноставније као Џами или Ђами, а у Турској као Мула Чами (7. новембар 1414 – 9. новембар 1492), био је персијски песник[1] који је познат по као плодан учењак и писац суфијске књижевности. Он је првенствено био истакнути песник-теолог из школе Ибн Арабија и Хаџаханија Суфија, познат по својој елоквенцији и својим анализама метафизике милости.[2][3] Његова најпознатија поетска дела су „Хафт Авранг”, „Тухфат ал-ахрар”, „Лејла и Маџнун”, „Фатихат ал-шабаб”, „Лаваих, ал-Дура ал-Факира” и др.
| Џами (جامی) | |
|---|---|
 Џами, дело Кемалудина Бехзада | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Мевлана Џами |
| Датум рођења | 7. новембар 1414. |
| Место рођења | Џам, Хорасан (у данашњој провинцији Гор, у Авганистану), |
| Датум смрти | 9. новембар 1492. (78 год.) |
| Место смрти | Херат, Хорасан, (у данашњој провинцији Херат, у Авганистану), |
| Религија | ислам |
| Занимање | Мистик, духовни песник, историчар, теолог |
| Књижевни рад | |
| Језик стварања | Персијски |
| Жанр | Суфијска поезија |
| Утицаји од | Пророци ислама |
| Утицао на | Хамза Хакимзаде Нијази |
| Најважнија дела | Хафт Авранг (Седам престола) |
Биографија
уредиЏами је рођен у Џаму[4] у Хорасану (данас провинција Гор у Авганистану).[5] Претходно је његов отац ту дошао из Дашта, малог града у околини Исфахана. Неколико година након његовог рођења, породица се преселила у Херат, где је Џами имао прилику да изучава перипатетику, математику, персијску књижевност, природне науке, арапски језик, логику, реторику и исламску филозофију на академији Низамија. Његов отац, такође суфија, био је његов први учитељ и ментор. Током боравка у Херату, Џами је заузимао важно место на тимуридском двору, био је укључен у политику, економију, филозофију и верски живот тог доба. Како је његов отац био из Дашта, Џамијев рани псеудоним је био Дашти, али је касније одабрао да користи Џами из два разлога која помиње у једној песми:
مولدم جام و رشحهء قلمم
جرعهء جام شیخ الاسلامی است
لاجرم در جریدهء اشعار
به دو معنی تخلصم جامی است
- Моје родно место је Џам, и о њему пишем,
- Појио се шејхом ал-Исламијем
- Стога, у збиркама поезије,
- Из ова два разлога, мој псеудоним је Џами
Џами је био ментор и пријатељ познатог турског песника Алишера Навоиа, о чему сведоче његови стихови:
- او که یک ترک بود و من تاجیک
- هردو داشتیم خویشی نزدیک
- Он је био Турчин, а ја Таџик,
- А били смо блиски[6]
Касније је отишао у Самарканд, тада најважнији научни центар у исламском свету, и тамо је завршио своје студије. Отишао је на ходочашће што је веома подигло његов углед и даље учврстило његову важност широм персијског света. Џами је имао брата који се звао Молана Мухамед, који је био учен човек и мајстор музике. Џами у једној од својих песма оплакује његову смрт. Џами је имао четири сина, али су тројица умрла пре него што су напунила годину дана.[7] Син који је преживео звао се Зиаудин Јусуф и Џами је за њега написао своје дело Бехаристан.
Крај свог живота Џами је проживео у Херату. На његовом гробу пише: „Када ти је лице скривено од мене, као месец у тамној ноћи, ја лијем звезде од суза, али ипак моја ноћ остаје тамна упркос свим тим тамним звездама.“ Постоје бројни датуми који се наводе када је у питању његова смрт, али у већини извора се наводи новембар 1492. године.[8] Његову сахрану је предводио принц Херата, а присуствовао је велики број људи што сведочи колико је дубок траг оставио.
Учења и суфизам
уредиВршећи улогу суфијског шејха које се прихватио 1453. године, Џами је изложио бројна тумачења која се тичу суфијског пута. Он је истакао разлику између два типа суфија – „пророчког“ и „мистичког“ духа.[9] Џами је познат по својој изузетној побожности, као и мистицизму.[2][3][2][10] Остао је веран суннит на свом путу ка суфизму и развио је представе земаљске љубави и њене примене како би дочарао духовну страст онога ко тражи Бога. Почео је да се занима за суфизам у раној младости, када га је благосиљао духовни вођа накшбандијског суфијског реда Хоџа Мухамед Парса, који је тада пролазио кроз град.[11][12] Након тога је, како му се јавило у једом сну, тражио смернице од Садудина Кашгарија са којим се даље повезао када се оженио Кашгаријевом унуком.[11] Био је познат по својој посвећености Богу и жељи да се одвоји од света, како би постао ближи Богу, што је често доводило до тога да заборави на друштвене норме.[11]
Џами је био укључен у школу Ибн Арабија, коју је у много чему обогатио. Он је веровао да постоје три циља: достићи „трајно стање са Богом“ кроз бескрајност и тишину, бити несвестан свог земаљског стања и бити у константном стању духовног вођства.[13] Џами је писао о свом осећају да је Бог свуда и инхерентан у свему. Такође је дефинисао кључне термине везане за суфизам, укључујући значење светости, свеца, разлику између суфије и оног ко још томе тежи, различите ступњеве тевхида (једнобоштва), харизматичне подухвате светаца итд. Џамијева методологија често није пратила Ибн Арабијеву школу. На Џамија су на бројне начине утицале разне претходне и тадашње суфије. Он је њихова виђења прикључио својима и даље их развио, створивши потпуно нов концепт. По његовом мишљењу, љубав према пророку Мухамеду је била основна полазна тачка за духовно путовање.[13][14] Џами је имао неколико генерација следбеника, што говори о његовом знању и утицају. Ако анализирамо Џамијево дело, вероватно његов највећи допринос јесте његова анализа и дискусија о Божјој милости према човеку која је редефинисала начин на који су ранији текстови тумачени.
Дела
уреди
Џами је написао осамдесет и седам књига и писама од којих су нека преведена на енглески, а код нас су од његових дела преведени „Јусуф и Зулејха” и „Бехаристан”. Његов стваралачки опус се протеже од прозе до поезије и од свакодневних до религијских тема. Такође је писао радове и о историји и науци. Уз то, често је давао коментаре радова ранијих и њему савремених теолога, филозофа и суфија.[2]Његова поезија је била инспирисана Хафизовим газелима, а његов чувени диван Хафт авранг (Седам престоља) је, по сопственом признању, настао под утицајем Низамијевих дела. Хафт авранг, познат и као дуга месневија (епска приповедна форма), је збирка седам спевова. Сваки спев дискутује о различитој причи као што је нпр. Саламан и Абсал, која говори о телесној привлачности принца према његовој дојиљи.[15] Џами нашироко користи алегоријску симболику унутар приче како би дочарао кључне фазе суфијског пута, као што је покајање, и како би изложио филозофска, верска или етичка питања. Сваки од алегоријских симбола има значење које наглашава знање и интелект и нарочито Бога. Ова прича одражава Џамијеву идеју суфијског краља као идеалног средњевековног владара који се покајао и кренуо суфијским путем да би схватио свој положај „правог“ Божијег намесника и постао ближи Богу.[7] Такође, Џами је познат и по три збирке лирских песама које датирају из његове младости па до пред крај његовог живота, а које се зову Почетак младости (Фатихат ал-шабаб), Средишњи бисер на огрлици (Васитат ал-икд) и Закључак живота (Хатимат ал-хајат).[7] Кроз Џамијево дело референце о суфизму и суфијама се истичу као главна тема. Једна од његових најдубљих идеја била су мистичка и филозофска објашњења природе божанске милости, што је био резултат његових коментара других дела.[2]
Илустрације
уредиЏами је познат и по томе што је његова поезија утицала и на персијско сликарство које је приказивало персијску историју кроз илустрације у рукописима. Већина његових дела је илустрована дивиним минијатурама, што до његовог времена није било уобичајно у књижевности. Дубока поезија коју је Џами стварао обично је пропраћена и обогаћена сликама које одражавају комплексност Џамијевог дела и персијске културе.[16]
Утицај Џамијевих дела
уредиЏами је служио на тимуридском двору у Херату као преводилац и комуникатор.[2] Његова поезија је одражавала персијску културу и била је популарна широм исламског Истока, Централне Азије и Индијског подконтинента. Џамијева поезија се бавила популарним идејама што је довело до тога да се за његово дело интересују и суфије и не-суфије.[9] Џами је био познат не само по својој поезији, већ и по својим теолошким делима и коментарима о култури. Његова дела су коришћена у бројним школама од Самарканда до Истанбула и Хајрабада, у Персији као и у Могулском царству.[2] Џами је вековима био познат по својој поезији и великом знању.[2]
Код нас
уредиРукописи Џамијевих дела, а првенствено Бехаристана, који су на наше просторе стигли за посредством Османлија и данас се чувају у јавним и приватним библиотекама широм бивше Југославије. На наш језик преведена су два Џамијева дела. Јусуф и Зулејха су објављени у преводу Ахмеда Ананде 2007. године, а годину дана касније Културни центар И.Р. Ирана у Сарајеву је објавио и Џамијев Бехаристан у преводу Муамера Кодрића.
Џамијева дела
уредиНека од његових дела су:
- Бехаристан (Пролећни врт) - за који је узор био Садијев Ђулистан
- Троструки диван (Диване сегане)
- Ал-Фаваед-уз-зијаија - коментар Ибн ал-Хаџибове студије о арапској граматици ал-Кафија. Овај коментар је био у курикулуму османских медреса[17]
- Хафт авранг (Седам престола) - Џамијево капитално дело. Пета од седам прича је његоа верзија „Јусуфа и Зулејхе“ која говори о Јосифу и Потфаревој жени и базирана је на Курану.
- Јаме -есокнан-е Каџа Парса
- Лавајех - Студија о суфизму
- Нафахат алунс (Уздаси другарства) - биографије суфијских светаца
- Ресалеје манасеке Хаџ
- Ресалеје мусики
- Ресалеје тарике каваџаган
- Ресалеје сарајате декр
- Ресалеје соале - џавабе Хендустан
- Сарае хадисе Ави Зарин ал Акили
- Sar-rešta-ye tariqu-e Kājagān (Суштина на на путу мајстора)
- Шавхид ал-нобава (Својствени знаци Пророчанства)
- Таџнис ал-лугат (Хомонимија језика) - Лексикографско дело које садржи хомонимне персијске и арапске леме
- Тухфат ал-ахрар (Дар благоузвитлалих счободних)
Уз његова дела ту су и његови доприноси ранијим делима и делима која су настала као одговори на његове нове идеје.
Референце
уреди- ^ Culture and Circulation: Literature in Motion in Early Modern India (на језику: енглески). BRILL. 2014. ISBN 9789004264489. „works of the Persian polymath ʿAbd al-RahmanJami (1414–1492) under the auspices of the Neubauer Collegium for ...”
- ^ а б в г д ђ е ж Rizvi, Sajjad. „The Existential Breath of al-rahman and the Munificent Grace of al-rahim: The Tafsir Surat al-Fatiha of Jami and the School of Ibn Arabi”. Journal of Qur'anic Studies.
- ^ а б Williams, John (1961). Islam. New York: George Braziller.
- ^ „Nour o-Din Abdorrahman Jami”. Iran Chamber Society. Приступљено 3. 4. 2013.
- ^ Losensky, Paul (23. 6. 2008). „JĀMI”. Encyclopædia Iranica.
- ^ Abdullaev K.N. From Xinjiang to Khorasan. Dushanbe. 2009. стр. 70.
- ^ а б в Huart, Cl.; Masse, H. „Djami, Mawlana Nur al-Din 'Abd ah-Rahman”. Encyclopaedia of Islam.
- ^ Machatsche, Roland (1996). The Basics:2 Islam. Trinity Press.
- ^ а б Schimmel, AnnMarie (1975). Mystical Dimensions of Islam. Capital Hill: The University of North Carolina Press.
- ^ Rahman, Fazlur (1966). Islam. Holt, Rinehart, and Winston.
- ^ а б в Algar, Hamid (2008). „Jami and Sufism”. Encyclopaedia Iranica.
- ^ Kia, Chad (јун 2008). „Jami and Sufism”. Encyclopaedia Iranica.
- ^ а б Algar, Hamid (23. 6. 2008). „Jami and Sufism”. Encyclopaedia Iranica.
- ^ „VOLUME X_3_4”. Wahiduddin.net. 18. 10. 2005. Приступљено 5. 8. 2014.
- ^ Lingwood, Chad (март 2011). „Jami's Salaman va Absal: Political Statements and Mystical Advice Addressed to the Aq Qoyunlu Court of Sultan Ya'qub (d. 896/1490)”. Iranian Studies. 44 (2): 175—191. doi:10.1080/00210862.2011.541687.
- ^ Kia, Chad (23. 6. 2008). „Jami and Persian Art”. Encyclopaedia Iranica.
- ^ „شـرح مـلا جـامـي – Sharh Mulla Jami”. Arabicbookshop.net. Приступљено 5. 8. 2014.
Литература
уреди- Culture and Circulation: Literature in Motion in Early Modern India. BRILL. 2014. ISBN 9789004264489.
- Abdullaev, K. N. (2009). Ot Sinʹt︠s︡zi︠a︡ni︠a︡ do Khorasana : Iz istorii sredneaziatskoĭ ėmigrat︠s︡ii XX veka (на језику: руски). Dushanbe. ISBN 978-99947-55-55-4. OCLC 1167624395.
- Algar, Hamid (2019). „Jami and the Ottomans”. Ур.: d'Hubert, Thibaut; Papas, Alexandre. Jāmī in Regional Contexts: The Reception of ʿAbd al-Raḥmān Jāmī's Works in. Brill.
- Dabashi, Hamid (20. 11. 2012), The World of Persian Literary Humanism, Harvard University Press, стр. 150, ISBN 9780674070615
- Ḥāfiż Mahmūd Shīrānī. "Dībācha-ye awwal [First Preface]". In Ḥifż ul-Lisān [a.k.a. Ḳhāliq Bārī], edited by Ḥāfiż Mahmūd Shīrānī. Delhi: Anjumman-e Taraqqi-e Urdū, 1944.
- Machatschke, Roland (1996). Islam (1st U.S. изд.). London: SCM Press. ISBN 1563381621.
- Rizvi, Sajjad H. (2006). The Existential Breath of Al-Rahman and the Munificent Grace of Al-Rahim: The Tafsir Surat Al-Fatiha of Jami and the School of Ibn Arabi.
- E.G. Browne. Literary History of Persia. (Four volumes, 2,256 pages, and twenty-five years in the writing). 1998. ISBN 978-0-7007-0406-4
- Jan Rypka, History of Iranian Literature. Reidel Publishing Company. 1968 OCLC 460598 ISBN 978-90-277-0143-5
- Aftandil Erkinov A. "La querelle sur l`ancien et le nouveau dans les formes litteraires traditionnelles. Remarques sur les positions de Jâmi et de Navâ`i". Annali del`Istituto Universitario Orientale. 59, (Napoli), 1999, pp. 18–37.
- Aftandil Erkinov. "Manuscripts of the works by classical Persian authors (Hāfiz, Jāmī, Bīdil): Quantitative Analysis of 17th–19th c. Central Asian Copies". Iran: Questions et connaissances. Actes du IVe Congrès Européen des études iraniennes organisé par la Societas Iranologica Europaea, Paris, 6–10 Septembre 1999. vol. II: Périodes médiévale et moderne. [Cahiers de Studia Iranica. 26], M.Szuppe (ed.). Association pour l`avancement des études iraniennes-Peeters Press. Paris-Leiden, 2002, pp. 213–228.
- Jami. Flashes of Light: A Treatise on Sufism. Golden Elixir Press, 2010. ISBN 978-0-9843082-2-4 (ebook)
- R. M. Chopra, "Great Poets of Classical Persian", Sparrow Publication, Kolkata, 2014, (ISBN 978-81-89140-75-5)
