Џати је био највиши званичник који је служио фараону током Старог, Средњег и Новог Краљевства.[1] Проповеди Рехмира – текст новог краљевства, дефинише многа задужења џатија и износи њихова правила понашања. Џатије је углавном именовао сам фараон. Током четврте и ране пете династије, џатији су искључиво потицали из краљевске породице, а од периода владавине Нефериркаре Какаи, бирани су према верности и таленту, а неку су положај наслеђивали и од својих очева.[2] Џати је опште прихваћен превод старо египатског „tjati/tjaty“ међу египтолозима.[3] У литератури се џатији најчешће преводе као везири.

Дужности џатијаУреди

Џатије су постављали фараони и они су тиме постајали део фараонове породице. Њихова главна дужност  била је да надгледа управљање земљом и његов посао тада, се у суштини може упоредити са послом премијера неке државе данас. Џатији су управљали и имали одговорност за велики број послова у држави. Џати је био члан Вишег суда, а судство је било део цивилне управе. У било које време, фараон је могао да има контролу над било којим аспектом власти и имао је већу моћ од џатија, али он је био први човек иза фараона. Испод џата, били су сви остали надзорници и чиновници – писари и порезници. Обавезе џатија биле су и да надгледају  фараоново обезбеђење и контролишу уласке и изласке приватних лица или посетилаца у и из палате.[4] Џати је био задужен и за трговину. Од пете династије, везири, који су до тада били највиши цивилни бирократски званичници, имали су врховну одговорност за управу палате и владе, укључујући јурисдикцију, писаре, државне архиве, поља жита, ризнице, складиштење вишка производа и њихову прерасподелу, као и надзор над грађевинским пројектима попут краљевске пирамиде.[5] Од Новог краљевства, почиње да се практикује постојање два џатија, један за Горњи Египат, а један за Доњи Египат.[6]

У надлежности џатија био је и судски поступак, који је истовремено и управни орган власти.[7] Џати је председавао судксом телу које је увек колегијално. Два најважнија органа су Веће десеторице и Палата шесторице. Сам судски поступак је подељен на два дела.[8] Први део поступка је био јаван и у њему су џати заједно са осталим судијама, саслушавали странке и изводили доказе. Докази су били ирационални и рационални. Читав поступак се бележио у записнику и онда се чувао у архиви.[9] Други део поступка је био тајан. У њему се доносила пресуда. Фараон је ту проглашавао пресуду које је донело судско веће. Није постојала апелација, али је постојало помиловање за осуђенике на смрт.[10]

Рехмерове проповедиУреди

Захваљујући Рехмировим Проповедима, сазнајемо критеријуме о правилима понашања које је један везир морао да испуњава:

  • Морао је да поштује закон као и сваки други грађанин
  • Морао је да буде праведан
  • Није смео да делује тврдоглаво и самовољно

РеференцеУреди

  1. ^ Shaw, Ian (2002). Oxford History of Ancient Egypt. Oxford: Oxford University Press. стр. 104. ISBN 978-0-19-280293-4. 
  2. ^ Heimlich, Miriam (1976). Ancient Egyptian Literature. vol.2. стр. pp.21ff. 
  3. ^ Henderson, Alan (1957). Egyptian Grammar; Being an Introduction to the Study of Hieroglyphs. Oxford: Oxford: Griffith Institute, Ashmolean Museum. ISBN 0 900416 351. 
  4. ^ Garcia, Moreno; Carlos, Juan (2013). Ancient Egyptian administration. Leiden, The Netherlands. стр. OCLC 849248179. ISBN 9789004249523. 
  5. ^ Moreno, Garcia; Carlos, Juan (2013). Ancient Egyptian administration. Leiden, The Netherlands. ISBN 9789004249523. 
  6. ^ Bingham, Jane; Chandler, Fiona; Chisholm, Jane; Harvey, Gill; Miles, Lisa; Reid, Struan; Taplin, Sam. The Usborne Internet-Linked Encyclopedia of the Ancient World. стр. 80. 
  7. ^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“, Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 88. 
  8. ^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“, Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 89. 
  9. ^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“, Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 89. 
  10. ^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“, Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 89. 

ЛитератураУреди

  • Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“, Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет.

Спољашње везеУреди