Аеросол
Аеросоли су чврсте честице или мале течне капи настале из дима, прашине, летећег пепела и кондензованих гасовитих супстанци које могу да се нађу у атмосферском ваздуху.[1] Неке од тих честица толико су велике да ако су светле могу бити виђене као магла или облак, или ако су тамне као дим или чађ. Аеросоли најчешће у природи настају у многобројним индустријским процесима, на депонијама отпада, сагоревањем фосилних горива (угаљ, нафта..), из прашине са земље, из издувних гасова мотора са унутрашњим сагоревањем (аутомобили, камиони, индустријских машина),[1] у току грађевинских радова, вулканских ерупција, шумских пожара...
Неке честице аеросола емитују се директно из извора из којих настају, док друге настају када гасови као што су сумпордиоксид, азотови оксиди или неметански органски гасови и паре реагују са другим једињењима у ваздуху и формирају мање испарљиве супстанце, а затим и најфиније микродисперговане честице, са којима гасови могу поново ступити у реакције.
Аеросоли су веома штетни по људско здравље. Токсични аеросоли настали из разних отровних хемијских једињења могу изазвати тровање или смрт живих бића. Велике концентрације појединих аеросола насталих из супстанци као што су силицијум, азбест, нафта понекад се налазе у радној средини и доводе до развоја неких професионалних болести код радника као што су; силикоза, азбестоза...[2] што захтева примену личних и колективних заштитних средстава у процесу производње. [3]
Аеросолима се често називају и све супстанце у спреју (лакови, дезодоранси, освеживачи ваздуха, средства за чишћење, пестициди и друго). За њихово чување и распрскавање служе тзв. аеросол-боце. С обзиром да су се за лакове за косу и друге препарате користили између осталог и фреони, нанета је велика штета животној средини јер је утврђено да су они велики загађивачи и да уништавају озонски омотач. Данас се користе угљоводоници који не уништавају озонски омотач, али су веома запаљиви.[4] Друге технолошке примене аеросола укључује распршивање пестицид и медициниски третман респираторних болести.[5] Болести се такође преносе преко малих капљица у даху, које се такође називају аеросоли (или понекад биоаеросоли).[6]
ДефиницијаУреди
Аеросол је дефинисан као суспензиони систем чврстих или течних честица у гасу. Аеросол обухвата честице и суспендирајући плин, који је обично ваздух.[1] Фредерик Г. Донан је вероватно први пут употребио термин аеросол током Првог светског рата да опише аеро-раствор, облаке микроскопских честица у ваздуху. Овај израз се развио аналогно термину хидросол, колоидном систему са водом као дисперзном средином.[7] Примарни аеросоли садрже честице које су унесене директно у гас; секундарни аеросоли настају конверзијом гаса у честице.[8]
Различити типови аеросола, класификовани према физичкој форми и начину настанка, укључују прашину, сумаглицу, дим и маглу.[9] Постоји неколико мера концентрације аеросола. Здравство и наука о животној средини често користе масену концентрацију (M), дефинисану као маса честица по јединици запремине са јединицама као што је μg/m3. Такође се често користи бројевна концентрација (N), број честица по јединици запремине са јединицама као што је број/m3 или број/cm3.[10] Величина честица има велики утицај на њихове особине, а радијус аеросола или пречник (dp) је кључно својство које се користи за карактеризацију аеросола.
Аеросоли варирају у својој дисперзивности. Монодисперзни аеросол, који се може произвести у лабораторији, садржи честице униформне величине. Већина аеросола, међутим постоји као полидисперзни колоидни системи са распоном величина честица.[8] Течне капљице су скоро увек скоро сферичне, док научници користе еквивалентни пречник за карактеризацију различитих облика чврстих честица, од којих су неке веома неправилне. Еквивалентни пречник је пречник сферне честице са истом вредношћу неке физичке особине као и неправилна честица.[11] Еквивалентни запремински пречник (de) се дефинише као пречник сфере исте запремине као и код неправилне честице.[12] Такође се обично користи аеродинамички пречник.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ а б в Hinds 1999, стр. 3
- ^ „Aerosols”. United States National Institute for Occupational Safety and Health. Приступљено 1. 1. 2011.
- ^ „Respirators”. United States National Institute for Occupational Safety and Health. Приступљено 1. 1. 2011.
- ^ Ворал, М. и сарадници. 2007. Оксфорд школска енциклопедија. Књига-комерц: Београд. ISBN 978-86-7712-190-7.
- ^ Hidy 1984, стр. 254
- ^ Fuller, Joanna Kotcher (31. 01. 2017). Surgical Technology – E-Book: Principles and Practice (на језику: енглески). Elsevier Health Sciences. ISBN 978-0-323-43056-2.
- ^ Hidy 1984, стр. 5
- ^ а б Hinds 1999, стр. 8
- ^ Colbeck & Lazaridis 2014
- ^ Hinds 1999, стр. 10–11
- ^ Hinds 1999, стр. 10
- ^ Hinds 1999, стр. 51
ЛитератураУреди
- Friedlander, Sheldon K. (2000). Smoke, Dust and Haze (2nd изд.). ISBN 978-0-19-512999-1.
- Kulkarni, Pramod; Baron, Paul A.; Willeke, Klaus (2011). Aerosol Measurement - Principles, Techniques, and Applications. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-38741-2.
- Preining, Othmar; E. James Davis (ур.). History of Aerosol Science. Österreichische Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-2915-8.
- Aerosol Education Resources
- Pruppacher, H. R.; Klett, J. D. Microphysics of Clouds and Precipitation (2nd изд.). Springer. ISBN 978-0-7923-4409-4.
- Seinfeld, John; Pandis, Spyros (1998). Atmospheric Chemistry and Physics: From Air Pollution to Climate Change (2nd изд.). Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-17816-3.
- Colbeck, Ian; Lazaridis, Mihalis (2014). Aerosol Science: Technology and Applications. John Wiley & Sons - Science. ISBN 978-1-119-97792-6.
- Hinds, William C. (1999). Aerosol Technology (2nd изд.). Wiley - Interscience. ISBN 978-0-471-19410-1.
- Hidy, George M. (1984). Aerosols, An Industrial and Environmental Science. Academic Press, Inc. ISBN 978-0-12-412336-6.
