Акацири
Акацири, Акацирси или Ацатири (грч. Άκατίροι, Άκατζίροι, Akatiroi, Akatziroi[1], лат. Acatziri) су били племе које је живело северно од Црног мора, иако се чинило да је Кримски град Херсон у шестом веку био под њиховом контролом.[2][3] Јорданес (фл. 551) их је назвао моћним народом, не земљорадницима, већ сточарима и ловцима.[4] Њихова етничка припадност је неутврђена: историчар из 5. века Приск их описује као етничке (етнос) Ските, али се помињу и као Хуни (Akatiri Hunni[1]). Њихово име је такође повезано са Агатирсима.[1][4] Међутим, према Е. А. Томпсону, сваку претпостављену везу између Агатирсија и Акацирија треба потпуно одбацити.[5]
Историја уреди
Римски цар Теодосије II (в. 402–450) послао је посланика Акацирима покушавајући да их одвоји од савеза са хунским владаром Атилом (435–453),[6] покушавајући да изазове борбе које су такође уследиле.[7] 447. или 448. године Хуни су успешно водили кампању против Акацирија.[8] Године 448. или 449., како бележи Приск, „Онегез је заједно са најстаријом Атилином децом био послат у Акатери, скитски народ, које је доводио у савез са Атилом“.[9] Пошто су племенима и родовима Акацира владали различити вође, цар Теодосије II је покушавао даровима да шири непријатељство међу њима, али дарови нису уручени према рангу, Карадак (Kouridachos) је упозорио и позвао Атилу да се заједно боре против осталих вођа Акацира.[10] Тако је Атила и учинио, Карадак је остао са својим племеном или кланом на сопственој територији, док је остатак Акацирија постао потчињен Атили.[10] Атилин син Елак је постављен за владара Акацира.[8] Према Денису Синору (1990), иторичару, Сарагури су их апсорбовали 460-их.[4]
Владари уреди
Атилина динстија уреди
Белешке уреди
- ^ а б Није потврђено да су Елакова браћа владала Акацирима након Елакове смрти у Битци на реци Недао (454). Денгизих је заједно са својим млађим братом Ернаком владао Хунским царством све до његове смрти 469. године, док је овај, који га је наџивео, наставио да влада деловима царства након тога, вероватно живећи у области Добруџа.[13][14]Према Синору, Акацири су апсорбовани од стране Сарагура 460-их година.[4]
Референце уреди
- ^ а б в Robert Gordon Latham (1860). Opuscula. Essays Chiefly Philological and Ethnographical. William & Norgate. стр. 176–.
- ^ Blockley 1992, стр. 73.
- ^ Atwood 2012, стр. 48.
- ^ а б в г Sinor 1990, стр. 191.
- ^ Thompson 1948, стр. 95.
- ^ Blockley 1992, стр. 65.
- ^ Blockley 1992, стр. 140.
- ^ а б в Sinor 1997, стр. 336.
- ^ Given 2015, стр. 55.
- ^ а б Given 2015, стр. 56.
- ^ Maenchen-Helfen, Otto J. (2022). Knight, Max, ур. The World of the Huns Studies in Their History and Culture. University of California Press. стр. 272. ISBN 9780520357204. Приступљено 19. 10. 2022.
- ^ Kim, Hyun Jin (2015). The Huns. Taylor & Francis. стр. 86. ISBN 9781317340911. Приступљено 19. 10. 2022.
- ^ Given 2015, стр. 154.
- ^ Peter Heather The Fall of the Roman Empire: A New History of Rome and the Barbarians. Oxford University Press. 2007. стр. 469. ISBN 9780195325416.
Литература уреди
- Blockley, R. C. (1992). East Roman Foreign Policy: Formation and Conduct from Diocletian to Anastasius. Cairns. ISBN 978-0-905205-83-0.
- Given, John P. (2015). The Fragmentary History of Priscus: Attila, the Huns and the Roman Empire, AD 430–476. Arx Publishing. ISBN 9781935228141.
- Henning, W. B. (1952). „A Farewell to the Khagan of the Aq-Aqatärān”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 14 (3): 501—522. S2CID 163066705. doi:10.1017/S0041977X00088480.
- Pritsak, Omeljan (септембар 1978). „The Khazar Kingdom's Conversion to Judaism” (PDF). Harvard Ukrainian Studies. II.3: 261—281.
- Golden, Peter B. (2011). Hriban, Cǎtǎlin, ур. Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes.
- Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 191—. ISBN 978-0-521-24304-9.
- Sinor, Denis (1997). Studies in Medieval Inner Asia. Ashgate. ISBN 978-0-86078-632-0.
- E. A. Thompson A History of Attila and the Huns. Oxford: Clarendon Press. 1948. ISBN 978-0-837-17640-6.Atwood notes that Jordanes describes how the Crimean city of Chersonesus, "where the avaricious traders bring in the goods of Asia", was under the control of the Akatziri Huns in the sixth century.Ammianus, Marcellinus (1939), AMMIANUS MARCELLINUS ROMAN ANTIQUITIES - Book XXXI (Vol. III of the Loeb Classical Library edition)
- Atwood, Christopher P. (2012). „Huns and Xiōngnú: New Thoughts on an Old Problem”. Ур.: Boeck, Brian J.; Martin, Russell E.; Rowland, Daniel. Dubitando: Studies in History and Culture in Honor of Donald Ostrowski. Cambridge University Press. стр. 27—52. ISBN 978-0-8-9357-404-8.