Александар Ацо Аполонио
Александар Ацо Аполонио (11. новембра 1916, Каменари код Херцег Новог — 2001, Београд), био је адвокат, окружни тужилац у Дубровнику, вођа покрета за Дубровачку републику и први премијер самопроглашене треће Дубровачке републике.
| Александар Ацо Аполонио | |||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
БиографијаУреди
Александар Ацо Аполонио рођен је 11. новембра 1916. године у Каменарима крај Херцег Новог. Отац му је био Виргилио, Истранин из Пирана, а мајка Марица рођена Шуковић из Дубровника.
Александар је од 1950-их био окружни тужилац у Дубровнику. Почетком 1990-их постаје вођа аутономашког покрета у овом граду, због чега бива осуђен на 12 година затвора. Тада бежи у приградско место Цавтат где наставља са својим аутономашким активностима.
Обнављање Дубровачке републикеУреди
Искористивши сукоб хрватских сепаратиста и југословенских федералиста 1991. године, Александар Ацо Аполонио заједно са својим истомишљеницима користи прилику да обнове Дубровачку републику у оквирима нове Југославије. Дубровачка република проглашена је 24. новембра 1991. у Цавтату. На овом скупу успостављено је Мало вијеће Дубровачке републике као орган власти будуће Републике. Вијеће је имало 12 чланова, међу којима су уз Александар Аполонија, били и други угледни грађани Дубровника, као Иво Ланг, Миро Братош, Мирко Вујачић, Блажо Злопаша и Угљеша Јовић. Након успостављања овог вијећа Александар Аполонио постаје први председник владе новопроглашене Дубровачке републике. [1][2]
Александар Ацо Аполонио био је декларисани Србин католик и југословенски родољуб, што је потврдио и његов пријатељ Војислав Шешељ, током суђења Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу.[3] На присуство Југословенске народне армије у Дубровачком залеђу 1991. године, Аполонио је гледао више него добронамерно, а хрватске снаге и власт у Загребу називао је фашистима и усташама.[4]
Избеглиштво и смртУреди
Након повлачења ЈНА са дубровачког ратишта, заједно са војском са овог подручја се повлачи и неколико хиљада избеглица (неке процене говоре о око 10.000 избеглица), са којима је и Аполонио. Након овог, одлази у Београд. Као и други заговорници обнављања Дубровачке републике, Аполонио се осећао разочараним због овог повлачења, због чега напушта активни политички рад и остатак живота проводи пензионерски у кругу породице. Без обзира на његово повлачење, у Хрватској је и даље био мета медијског блаћења, чак и у јавним гласилима.[5][6]
Аполонио умире у Београду 2001. године. Сахрањен је у свом родном месту.
РеференцеУреди
- ^ „Transcript 050920IT”. The Prosecutor v. Slobodan Milošević. The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. 20. 9. 2005. стр. 44342. Приступљено 29. 11. 2012.
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 54.
- ^ www.icty.org
- ^ „Aleksandar Apolonio” (на језику: српскохрватски). Архивирано из оригинала на датум 08. 08. 2014.
- ^ „Aleksandar Apolonio”. ХРТ.
- ^ „PROGLAS IZDAJE DUBROVNIKA”. Слободна Далмација.
ЛитератураУреди
- Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (2006). The Yugoslav Wars (1): Slovenia and Croatia 1991-95. Osprey Publishing. стр. 54. ISBN 978-1-84176-963-9.
Спољашње везеУреди
 | Овај чланак везан за политичаре је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |