Александар Мостовој
Александар Владимирович Мостовој (рус. Алекса́ндр Влади́мирович Мостово́й; 22. август 1968, Ломоносов) је бивши руски фудбалер, који је играо на позицији офанзивног везног играча.
| Александар Мостовој | |||
|---|---|---|---|
 Мостовој 2008. | |||
| Лични подаци | |||
| Пуно име | Александар Владимирович Мостовој | ||
| Надимак | Цар | ||
| Датум рођења | 22. август 1968. | ||
| Место рођења | Ломоносов, Совјетски Савез | ||
| Висина | 1,77 m | ||
| Позиција | Офанзивни везни | ||
| Јуниорска каријера | |||
|
Урожај Останкино[1] ЦСКА Москва | |||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1986—1987 1987—1991 1991—1994 1993—1994 1994—1996 1996—2004 2005 |
Црвена Пресња Спартак Москва Бенфика → Каен (поз.) Стразбур Селта Алавес |
19 106 9 15 61 249 1 |
(7) (34) (0) (3) (15) (64) (1) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1990—1991 1992 1992—2004 |
СССР ЗНД Русија |
13 2 50 |
(3) (0) (10) |
Клупска каријера уреди
Мостовој је почео да игра фудбал у школи ЦСКА Москве. Ипак, није примљен у први тим ЦСКА, већ је отишао у Црвену Пресњу код тренера Олега Романцева. Одатле је 1987. године прешао у Спартак Москву. У првој сезони у Спартаку је одиграо 18 утакмица и 6 голова, након чега је проглашен за најбољег младог играча лиге. у Купу УЕФА је дебитовао против Динамо Дрездена, и у тој утакмици је постигао 2 гола. У првој сезони је са Спартаком освојио титулу првака СССР-а. Освојио је титулу са Спартаком и 1989, а наредне сезоне је са Спартаком дошао до полуфинала Купа шампиона где је Спартак испао од Олимпика из Марсеља. У гостујућем мечу против Олимпика, Мостовој је постигао гол са пенала.
Године 1991. прелази у лисабонску Бенфику, где проводи 2 сезоне и не пружа много партија. У другој сезони иде на позајмицу у Каен, где помаже клубу да опстане у лиги. Након Каена Мостовој прелази у Стразбур. У Стразбуру игра стандардно, са клубом долази до финала Купа Француске 1995. године, а исте године побеђује у Интертото купу, где је у финалу против Тирола Мостовој постигао гол.
Године 1996. прелази у Селту, где доживљава врхунац каријере. У Примери је са Селтом остварио 6. место на крају сезоне 1997/98, па су следеће сезоне дошли до четвртфинала такмичења, као и сезоне 1999/00. Следеће сезоне, Селта је освојила Интертото куп и тако се домогла Купа УЕФА где је опет дошла до четвртфинала, где је Мостовој постигао гол у реванш мечу против Барселоне, која је победила захваљујући голу у гостима. Сезоне 2002/03. Селта је остварила најбољи пласман у Примери, заузевши 4. место на табели, што ју је одвело у квалификације за Лигу шампиона. Селта је прошла квалификације и играла групну фазу, а Мостовој је постигао по један гол у квалификацијама и у групној фази. Селта је прошла групну фазу и састала се са Арсеналом од којег је испала. Сезоне 2003/04. Селта доживљава вртоглави пад и 19. место на табели Примере, што је води у Сегунду. Након тога је Мостовој завршио са играма у Селти. Занимљиво је да су 2001. године навијачи Селте прикупљали средства за изградњу споменика Мостовоју, након што су од градоначелника добили дозволу за његово постављање.[2] После дужег неиграња, Мостовој потписује за Алавес, међутим убрзо одлази из клуба и завршава каријеру.
Репрезентативна каријера уреди
Мостовој је играо за 3 репрезентације: Совјетски Савез, Заједницу независних држава (ЗНД) и Русију. За Русију је играо на Светском првенству 1994. и Европском првенству 1996. Позван је за Светско првенство 2002, али на њему није играо због повреде, а са Европског првенства 2004. је након једне утакмице послат кући, због тога што је критиковао тренера Георгија Јарцева због префорсираности на тренинзима.[3]
Трофеји уреди
Спартак Москва
- Првенство Совјетског Савеза: 1987, 1989
Бенфика
- Куп Португала: 1993
Стразбур
- Интертото куп: 1995
Селта
- Интертото куп: 1995
Референце уреди
- ^ „Александр МОСТОВОЙ”. rusteam.permian.ru. Архивирано из оригинала 14. 06. 2020. г. Приступљено 14. 6. 2020.
- ^ „Тот самый памятник Мостовому”. sports.ru. 3. 9. 2015. Архивирано из оригинала 30. 08. 2018. г. Приступљено 14. 6. 2020.
- ^ „Португалия - 2004”. gazeta.ru. Архивирано из оригинала 22. 12. 2019. г. Приступљено 14. 6. 2020.