Антоније Вучетић

Антоније Вучетић (Антун, Антонио) (Дубровник, 18. децембар 1845 — 16. мај 1931) био је српски историчар и публициста из Дубровника.

Антоније Вучетић
Antonije Vučetić.jpeg
Датум рођења(1845-12-18)18. децембар 1845.
Место рођењаДубровник
 Аустријско царство
Датум смрти16. мај 1931.(1931-05-16) (85 год.)
Место смртиДубровник
 Краљевина Југославија
НовинеСрђ
Гроб Антонија Вучетића

БиографијаУреди

Рођен је у Дубровнику 1845. године, од мајке Јелене, рођене Стипчић и оца Ђуре, родом из Поповог поља. Очева породица је била у директном крвном сродству по женској линији са породицом Руђера Бошковића, односно његовим оцем Николом Бошковићем из Поповог поља.[1]

Антоније је рођен као четврто дете. У породици је било деветоро деце, од којих је троје рано умрло.[2]

ШкоковањеУреди

Основну школу и гимназију је завршио у Дубровнику. После школских реформи из 1848. у недостатку професора, школу су преузели италијански исусовци, који су се одупирали свакој владиној наредби и њеном петљању у наставне методе.[3] Предавања су била на италијанском језику.

Школовање је наставио у Бечу, где је у периоду 1863—67 на филозофском факултету студирао историју и географију. У Бечу су у то време студирали и други млади Дубровчани, као што су његов вршњак Луко Зоре са Цавтата, који је студирио славистику. У Бечу се у то време налазио и нешто старији Валтазар Богишић, који је радио као библиотекар Дворске библиотеке. Богишић га је упутио у архивска и библиотечка истраживања, што је утицало на његов даљи темељан научни рад.[4] Беч је у то време био средиште свих Словена у аустријској престоници и значајно је утицао на формирање Вучетићевих словенофилских идеја. Деловао је у оквиру „Слованске беседе“, као и удружења српске ђачке омладине „Зора“, основаних у Бечу 1863. године.[5]

ПрофесорУреди

Након дипломирања, најпре је радио као професор суплент у нижој гимназији на Корчули (1867—1868), а затим је у периоду (1868—1870) предавао у шесторазредној Сплитској реалци. У Сплиту се тада водила борба за увођење народног језика у наставу. Борба је међутим била неуспешна, па се настава и даље одвијала на италијанском језику.[6]

Након полагања државног испита 1871.[7] добио је коначно радно место му је било у Дубровачкој гимназији, где је предавања држао на народном језику, најпре уведен у нижим, а постепено и у вишим разредима. Тај посао је обаваљао највећи део свог радног века, осим с мањим прекидима (1883-1890), када је био ангажован као просветни надзорник.[6] Предавао је историју и географију и свој посао је обављао врло озбиљно, неретко примајући на себе дужност да замени одсутне наставнике, па је тада држао и часове латинског, грчког и немачког језика.[8]

Дубровачка гимназија је била једна од најутицајнијих институција Дубровника 19. века. [6] Имао је прилике да утиче и усмерава и најзначајније младе интелектуалце тога доба, међу њима и свог рођака Антуна Фабриса.[9] Вучетићев ученик и штићеник је био и Петар Колендић.

Често је био ангажован и у гимназијској учитељској и ученичкој библиотеци, али и као „чувар” географско-историјске и нумизматичке збирке.[10] Радио је и на уџбеничкој литератури, коју је штампао у гласилу Гимназије, али, касније, и као посебна издања.[8] Написао је на литератури заснован текст „Географско цртање“, који је касније, штампан и као посебна књига. По налогу школских власти је превео уџбеник „Хисторија, географија и статистика Аустроугарске за више разреде средњих школа“, аутора Имануела Ханка, штампаног у Бечу (1901).[8] Његова „Разговорна словница талијанска“ (1880), осим у школи, коришћена је и за практично учење језика.[11] Осим тога, написао је „Педагогичко дидактичке опаске“, у виду напомена, поводом новоосноване народне школе у Захумљу (1878).[11]

Због ширења српске пропаганде је пензионисан 1903.[7] Али је чак и 20. година након пензионисања (1903-1921),[6] у новоформираној држави, Министарство просвете, на челу са Светозаром Прибићевићем га је указом од 7. маја 1921. рехабилитовало и поново поставило у Дубровнику за гимназијског професора, а повећана су му и месечна примања.[12]

Још када је почео да ради као професор у Дубровнику 1871-72. године је предложио оснивање задужбине која би помагала материјално најугроженијим ђацима. Већ наредне године је основана „Заклада Гундулић” прва школска задужбина за помагање ученика средњих школа у Далмацији,[9] а чији су дародавци били најугледнији Дубровчани. Годинама је био благајник ове задужбине.[10]

Као школски надзорник котора Сплитског, у периоду 1883–1891. година, у више наврата се бавио просветно-педагошким питањима. Поводом Покрајинскуоучитељске конференције (1888), своје предлоге за реформу школства је изнео у посебној публикацији „Мисли о прегледби науковних основа пучких учиона далматинских“.[13]

Научни радУреди

Од 1881. се укључио у елитни круг научника који објављују архивска документа из Дубровачког архива. Тада је дао свој први архивски добринос под називом Споменици српски објављен у дубровачком књижевном часопису „Словинац”.[14] У њему је објављен текст записа из Дубровачког архива, из 1364, којим жупан Санко потврђује да је од Дубровчана примио 60 перпера на име свог дохотка од могориша.[15] Наредни прилог је објављен следеће године у „Словинцу” и у „Католичкој Далмацији”, под насловом Црквени старословенски језик у Дубровачкој Републици, у коме је навео текст две одлуке Малог вијећа од 31. јула 1391. и 5. марта 1392. и једну одлуку Великог вијећа Дубровачке Републике од 27. јула 1392. о употреби старословенског језика у католичким црквама и именовању попова глагољаша у Жупи и Гружу.[15]

Мада то није назначено, приредио је знатан део грађе која је објављена у другој књизи Monumenta Ragusina у издању ЈАЗУ, као и све остале књиге из ове едиције, које је потписао управник Јосип Ђелчић од 1885.[16]

Већ као озбиљан архивски радник, године 1885, у угледном часопису ЈАЗУ „Старине” је објавио писма српских калуђера са Свете Горе дубровачкој властели.[15] У прилогу је објавио 13 потврда калуђера манастира Хиландара и Светог Павла, за одштету коју је Дубровачка Република плаћала манастирима за православне калуђере који су са Стона и Пељешца морали да се склоне у те манастире, након што су та подручја 1333. предата Дубровачкој Републици.[17] У првој деценији 20. века се бавио збирком докумената која се најпре налазила у приватном поседу Дубровчанина Мундија Негринија. Збирка је залагањем градоначелника Франа Гондоле, поклоњена је општинској библиотеци у Дубровнику, а затим поверена Вучетићу са обавезом да је обелодани, што је Вучетић и учинио током 1906. и 1907, у часопису „Срђ”, објављујући из броја у број по један или два прилога. Документе је поделио на исправе српских владара и српске властеле, исправе о везама с угарскијем краљевима и хрватскијем бановима, на групу докумената везаних за Турке и Турску и на опоруке или тестаменте Дубровчана. На почетку сваке групе докумената је писао своје уводне текстове.[18]

По отупштању из гимназије постао је један од главних сарадника листа „Срђ“ и његов главни уредник у периоду 1906—1908. Почетак излажења часописа, је било условљено Ријечком и Задарском декларацијом, те курсом помирења. После прекида у издавању, од почетка 1906. до последњег броја 1908. уредник је био Вучетић, док је власник и издавач био „Српска дубровачка штампарија др Грацића”, јасно и програмски означен као српски часопис, односно као „књижевно гласило свих Срба на Приморју” и није био агитаторски настројен. Број сарадника је био повећан, штампан је ћирилицом и латиницом, а научни прилози су имали првенство над књижевним. Издавање је 1906. започео обележавањем стогодишњице од уласка Наполеонових војника у Дубровник, а затим је, као петоброј, приредио „Споменицу о паду Дубровачке Републике“, за коју је уводник написао Стојан Новаковић.[19]

У „Срђу“ је у периоду 1904-1907 објавио своје радове под збирним насловом „Ситнице из дубровачке прошлости“. Ради се о бројним занимљивостима на које је наилазио током свог архивског рада, које је марљиво бележио и сакупљао и као одлични познавалац дубровачке историјске и културне прошлости, уобличавао у причице, односно ситнице, доводећи их у везу са значајним књижевним делима, судбоносним догађајима или само осликавајући атмосферу живота старог Дубровника.[20] Један од најзначајнијих текстова је обајвљен под насловом „Дубровчани почимљу понављати град иза велике трешње г. 1667“, у коме је описао разорне последице великог земљотреса[21] Посебно се заинтересовао за лик Маројице Кабоге, као најзначајнијег дубровачког посланика у Цариграду, који је био преступник, разуларени убица, али и пожртвовани сужањ, те слављени родољуб и спасилац Дубровачке Републике.[22]

После престанка изласка „Срђа”, наставио је да објављује своје „ситнице” из дубровачке прошлости и другим гласилима: у „Дубровнику”, календару „L’Epidauritano”, листу „Народ” (1921), а највише у „Дубровачком листу” (1924-28). У њима је било текстова и о његовим савременицима, најчешће поводом њихове смрти, који су личили на мале монографске портрете Дубровчана на прелазу из 19. у 20. век, дајући уз то и широки увид у њихове претке.[23]

Као водећи интелектуалац 20. века, имао је прилике да буде својеврсни домаћин познатим личностима, посебно научницима, књижевницима и интелектуалцима, сачинио је својерстан водич кроз Дубровник, под називом „Мали вођ путницима кроз Дубровник и околициу“, који је штампан у Дубровнику 1910.[24] Дубровачким туристима је припремио и уводни текст „Дубровачка ривијера“, за публикацију „Дубровник и околица“ (1912).[25]

После уједињења Југославије, поново је рактивиран и постављен за управника државног архива у Дубровнику (1921—1924). Радећи у Архиву, написао је велики број историјских расправа из дубровачке историје. Сарађивао је са великим бројем часописа, у којима је објављивао грађу и чланке.[7]

Основао је Дубровачко научно друштво „Свети Влахо“. Друштво је званично конституисано 30. новембра 1923. уочи а у част светковине ослобођења и уједињења. Од 1924. друштво је добијало новчану помоћ од градске општине.[26] Седиште друштва је било у Кнежевом двору, који је после Првог светског рата преименован у Краљев двор и проглашен за историјски споменик и краљеву резиденцију,[27] односно у Дубровачком архиву, на доњем спрату двора, заједно са градском библиотеком и Заводом за заштиту споменика.[28] Главни циљ друштва је био свестрано проучавање Дубровника, његов развој и везе са Далмацијом и другим даљим областима, очување обимне непроучене и необрађене грађе од пропасти и њено предавање на углед и аманет потомству. Осим основног, пратећи циљеви су били оснивање библиотеке за научне кругове као и помоћ постојећем музеју.[29] Чланови друштва су могли бити прави, почасни и дописни, а осим њих постојали су и добротвори, утемељивачи и помагачи, односно личности које су и финансијски помагале рад.[28] Покренуо је и „Гласник“ друштва[7] (1929). На сарадњу у „Гласник” су позивани најугленији научници и литеарни радници, не само везани за Дубровник.[30]

АкадемикУреди

Био је дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1874) и Краљевског архивског већа у Бечу (1913).[12] Заузимањем његовог пријатеља, Дубровчанина, Ернеста Катића,[31] Српска краљевска академија га је 16. фебруара 1929. године изабрала за дописног члана Академије друштвених наука.[32]

Антун Вучетић је умро у Дубровнику, у 86-ој години, 15. маја 1931. године.[33]

ДелаУреди

Важнија дела:

  • „О дубровачкој поморској сили до сврхе средњега вијека“, у „Programma dell I.R. Gimnasio Superior di Stato in Ragusa“, Дубровник (1871)
  • „О дубровачкој поморској сили почетком новога вијека“, у „Извашће о Ц.К. Вишој дубровачкој гимназији“ 1872/73, Дубровник (1873)
  • „Дубровник за Кандијског рата 1645-1669“, Дубровник (1896)
  • „Укидање Дубровачке Републике 31. I 1808.“, у „Споменици о паду Дубровачке Републике“, Дубровник (1908)
  • „Дубровчани на обрани свог теритрија и слободне пловидбе према Млечанима почетком XVII вијека“, Гласник дубровачког ученог друштва, књ. 1 (1929)

ПородицаУреди

У својој 44 години (1889) се оженио Маријом Станиславом Аном Банац, ћерком Боже (1815–1887) и Ане, рођене Колендић (1829–1910). Имали су четворо деце: син Руђерко, рођен у Сплиту 1889, ћерка Даница, рођена у Дубровнику 1893, Даринка, рођена годину дана касније (1894) и син Душан, умро је као једноипогодишњак (1895).[34] Жена Мара је умрла својој 43-ој години, почетком 1901. године, па је Антун остао удовац са троје недорасле деце.[35] Остатак живота је провео као удовац старајући се о деци и њиховом школовању и одрастању.[36]

ИзвориУреди

  1. ^ Арсић 2012, стр. 18.
  2. ^ Арсић 2012, стр. 17.
  3. ^ Арсић 2012, стр. 20.
  4. ^ Арсић 2012, стр. 23.
  5. ^ Максимовић 2013, стр. 652.
  6. ^ а б в г Арсић 2012, стр. 25.
  7. ^ а б в г Вељковски 2006, стр. 517.
  8. ^ а б в Арсић 2012, стр. 27.
  9. ^ а б Арсић 2012, стр. 34.
  10. ^ а б Арсић 2012, стр. 35.
  11. ^ а б Арсић 2012, стр. 28.
  12. ^ а б Ракић 2014, стр. 178.
  13. ^ Арсић 2012, стр. 29.
  14. ^ Арсић 2012, стр. 77.
  15. ^ а б в Арсић 2012, стр. 78.
  16. ^ Арсић 2012, стр. 84.
  17. ^ Арсић 2012, стр. 79.
  18. ^ Арсић 2012, стр. 81.
  19. ^ Арсић 2012, стр. 45.
  20. ^ Арсић 2012, стр. 92.
  21. ^ Арсић 2012, стр. 93.
  22. ^ Максимовић 2013, стр. 654.
  23. ^ Арсић 2012, стр. 104.
  24. ^ Арсић 2012, стр. 120.
  25. ^ Арсић 2012, стр. 121.
  26. ^ Арсић 2012, стр. 67.
  27. ^ Ракић 2014, стр. 175.
  28. ^ а б Арсић 2012, стр. 70.
  29. ^ Арсић 2012, стр. 69.
  30. ^ Арсић 2012, стр. 72.
  31. ^ Арсић 2012, стр. 73.
  32. ^ Никић, Жујовић & Радојчић-Костић 2007, стр. 56.
  33. ^ Арсић 2012, стр. 75.
  34. ^ Арсић 2012, стр. 37.
  35. ^ Арсић 2012, стр. 38.
  36. ^ Максимовић 2013, стр. 653.

Спољашње везеУреди

ЛитератураУреди