Арборетум (од лат. arbor — „дрво”) представља збирку аутохтоних (домаћих) и алохтоних (страних) врста дрвећа и жбуња — место где се узгајају биљке у научне и педагошке сврхе.[1]

Арборетум Шумарског факултета, Београд

У арборетуму су врсте често груписане у заједнице које одговарају заједницама какве постоје у природи, аутохтоних врста или егзота. Једна таква заједница је алпинум (лат. alpes — „алпски”, у ширем значењу „планински”) — заједница биљака које расту на високим планинама. Основна функција арборетума је научно-образовна, па се у њима често могу наћи и посебне колекције храстова, врба, топола и других родова.[2][3]

Функција и значај арборетума

уреди
 
Збирка четинара у арборетуму Шумарског факултета у Београду.

Осим научно-образовне арборетум има и декоративну декоративне улогу, као и санитарно-хигијенски значај. Арборетуми се оснивају у склопу различитих релевантних институција или ботаничких башта, али се могу подизати и као јавне зелене површине — паркови.

  • Научно-образовна функција огледа се у могућности одвијања практичне наставе из релевантних области (ботаника, шумарство и сл). У њему се проучавају биолошка својства дрвенастих врста и њихови међусобни односи и врше друга мултидисциплинарна истраживања. У Србији су арборетуми заштићени законом као Споменици природе III категорије.
  • Декоративна функција арборетум испуњава уклапајући се у систем зеленила околног простора. Својим композиционим решењима и разноврсношћу биљака свакако доприноси у великој мери пејзажу, а свакако представља репрезентативну зелену површину.
  • Санитарно-хигијенска функција заснива се на чињеници да су арборетуми најчешће велике зелене површине и самим тим имају велики утицај на смањење загађења ваздуха, редукцију буке, регулацију температуре и влажности ваздуха и друге врсте загађења.[2][4]

Арборетум и ботаничка башта

уреди

Арборетуми су ботаничке баште у којима се узгајају дрвенасте биљке — дрвеће, жбуње и дрвенасте повијуше, док се у ботаничким баштама праве живе колекције биљака уопште, зељастих и дрвенастих. У арборетумима најчешће нема стакленика, већ се биљке саде на отвореном.[5]

При подизању арборетума критеријуми за избор биљака се реазликују од оних у хортикултурном обликовању других простора, као што су паркови, перивоји и баште, јер ако се осим научне и едукативне функције води рачуна и о естетском изгледу, арборетум неће бити само група без реда посађених биљака, већ и простор пријатан за боравак. [6]

Осим тога, уношење нових биљних врста у арборетум може допринети биоразноликости и ширег подручја, али имати и негативне последице, због чега је пре уношења сваке нове врсте неопходно проверити њену могућу инвазивност.[6]

Арборетуми у свету

уреди
  • Један од најстаријих арборетума у свету је Арборетум ботаничке баште у Токију. Сматра се да је овај арборетум основан пре око 800 година.
  • Највећа збирка дрвенастих врста умереног појаса налази се у саставу ботаничке баште Кју гарденс (Kew Gardens) поред Лондона. Основана је 1848 године.
  • Међу најстарије арборетуме у Европи убраја се Арборетум Трстено код Дубровника. Основала га је почетком 16. века дубровачка породица Гучетић-Гозе. Познат је по збирци средоземних и егзотичних биљака. Као споменик природе заштићен је од 1948. године.[7]

Арборетуми у Србији

уреди
 
Алпинетум у арборетуму Шумарског факултета у Београду.
  • Арборетум Шумарског факултета у Београду у коме расте преко 300 дрвенастих и жбунастих врста и унутарврсних таксона, представљених са преко 2.000 примерака - 218 лишћарских и 24 четинарске врсте. Од овог броја 77 су домаће врсте дрвећа и жбуња, а 146 увезене. Отворен је за јавност. Заштићен је законом као Споменик природе III категорије.[8]
  • Арборетум Покрајинског завода за заштиту природе у Новом Саду представља збирку искључиво аутохтоних врста које расту на Фрушкој гори. Дизајниран је у слободном пејзажном стилу вртне уметности.[9]

Арборетуми на територији бивше Југославије

уреди
 
Арболетум Волчји поток 1986.
 
Арболетум Волчји поток, расадник
 
Арболетум Трстено, Нептунова фонтана
  • Арборетум-ботаничка башта у Грахову (Никшић) је подигао генерал Војо Ковачевић на свом имању, на површини од 1 ha, интродукујући биљке са свих континената у услове умерено-континенталне климе на надморској висини од 750 m; уписан је у Централни регистар заштићених објеката природе ЦГ 2000. године[10]
  • „Волчји поток“ 20 km од Љубљане ка Марибору на преко 85 ha отворен за јавност од 1952. године када је предат Универзитету у Љубљани[11]
  • „Лисичине“, код Лисичина, општина Воћин, заузима 45 ha.[12] Настао је у другој половини 20. века. Располаже најбогатијим живим збиркама различитих таксона четинарског и лишћарског дрвећа.[13]
  • „Опека“[12] у Марчану, код Вараждина, из 19. века.
  • „Слатина“ у Сарајеву заузима површину од 17,79 ha у оквиру градског парка „Бетанија“[14]
  • Трстено“, код Дубровника, који потиче с почетка 16. века[12]
  • „Трубарево“ у скопском селу Трубарево основан 1953. године од стране Пољопривредно-шумарског факултета у Скопљу на површини од 3 ha[15]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб: Лексикографски завод ФНРЈ 
  3. ^ Примарна интерактивна школска енциклопедија, 2, Београд: Моно и Мањана, 2009 
  4. ^ „Арборетум Шумарског факултета у Београду - функција и значај”. Архивирано из оригинала 26. 11. 2015. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  5. ^ ХРТ & 16 05. 2015.
  6. ^ а б Иџојтић 2011, стр. 199.
  7. ^ Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje
  8. ^ „Арборетум Шумарског факултета у Београду”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2020. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  9. ^ „Arboretum Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2015. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  10. ^ „Арборетум-ботаничка башта Грахово”. Архивирано из оригинала 07. 09. 2019. г. Приступљено 09. 08. 2020. 
  11. ^ Сајт Волчји поток
  12. ^ а б в Иџојтић 2011, стр. 193.
  13. ^ Иџојтић 2011, стр. 200.
  14. ^ Слатина на сајту Министарства привреде Кантона Сарајево
  15. ^ Македонска енциклопедија

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди