Отворите главни мени

Атава́лпа, Тиксикапак Инка[3], Авки Тупак Атау Валпа (шп. Atahualpa; кеч. Ata-wallpa, што на кечуа језику значи „петао“[4][5]) је био тринаести владар Инка и, мада су Шпанци након његове смрти именовали његове наследнике, сматра се последњим царем Инка.[6][7] Родио се 1500.[8] године, али место његовог рођења је непознато.

Атавалпа
Atahualpa.jpg
13. владар Инка
Датум рођења(1497-03-20)20. март 1497.
Место рођењаКуско или Кито[1][2]
Царевина Инка
Датум смрти26. јул 1533.(1533-07-26) (36 год.)
Место смртиКахамарка
Царство Инка
ДинастијаТавантисујо
ОтацВајна Капак
МајкаТокто Окљо Кока
Цар Инка
Период(1532—1533)
ПретходникУсаскар
НаследникКрај царства Инка

Када се његов брат, дванаести Инка, Уаскар, крунисао у Куску, био је забринут за свог млађег брата и његов афинитет према војсци, па га је позвао да дође у Куско. Атавалпини саветници, војсковође, саветовали су му да не иде, јер га је тамо, како су они тврдили, чекала сигурна смрт. Атавалпа је поверовао својим генералима и организовао војску северног дела царства и прогласио се царем Инка у Киту. Тако је почео грађански рат Инка.[9]

Успео је да победи Уаскара 1532. године на Кипајапану, поред Куска, и након тога прогласио се „Инком“ или царем. Онда се упутио у Кахамарку како би упознао и заробио шпанске освајаче. Атавалпа је имао са собом неких 70.000 до 200.000 људи, док је Шпанаца било једва 150. Међутим, након муњевитог и неочекиваног напада конкистадора Франсиска Пизара, пао је у шпанско заробљеништво. У затвору је задржао неке привилегије: могао је да управља царством, научио је да пише и чита, а такође се спријатељио са Пизаром. Након неколико месеци, осуђен је због издаје, скривања блага, завереништва против шпанске круне и убиства Уаскара. Као откуп, морао је да сакупи две собе пуне сребра и злата, као и да да своју рођаку Кучиримај Окљо, која је доведена из Куска, Пизару као љубавницу. Иако је испунио све услове, ипак је на крају био погубљен.[10]

Одабрао је смрт вешањем, након што је био крштен као хришћанин. Друга могућност која му се нудила била је да га спале на ломачи ако не би пристао да се крсти.

РеференцеУреди

  1. ^ Hewett 1968, стр. 171.
  2. ^ Veatch 1917, стр. 60.
  3. ^ Кипукамайоки Кальапиньа, Супно; et al. (2010-01-03). „Сообщение о Происхождении и Правлении Инков, 1542 г.”. www.bloknot.info (А. Скромницкий). стр. 360. ISBN 978-84-86547-71-4. Приступљено 2010-01-03. 
  4. ^ Adelaar 2004, стр. 5.
  5. ^ Nordenskiöld, 1922: Каже да је петао био непозната птица у јужној преколумбовској Америци. У Бразил је први пут донесена 1500. године и њено гајење се врло брзо проширило по целом западном делу Јужне Америке. Ипак не зна се тачно зато је последњи Инка добио ово име.
  6. ^ Andagoya, Pascual de. „Narrative of the Proceedings of Pedrarias Davila”. The Hakluyt Society. Приступљено 21. 6. 2019 — преко Wikisource. 
  7. ^ Viages menores, y los de Vespucio; Poblaciones en el Darien, suplemento al tomo II (на језику: шпански). 1829. стр. 426—. 
  8. ^ http://www.explored.com.ec/ecuador/tradicio/hombres.htm Ecuador: Hombres notables, приступљено 25. фебруар 2008.
  9. ^ María Rostworowski, Historia del Tawantinsuyu, pp. 174-175
  10. ^ El último inca., Приступљено 2. 7. 2019.

ЛитератураУреди

  • Adelaar, Willem F. H. (2004). The Languages of the Andes. Cambridge University Press. стр. 5. ISBN 978-0-521-36275-7. 
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1986). Destrucción del Imperio de los incas. Cuarta edición, Lima: Amaru editores S.A..
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1997). Los Incas. Tercera edición, Lima: Amaru Editores.
  • Julio R. Villanueva Sotomayor (2002). El Perú en los tiempos modernos. Lima: Empresa periodística Nacional S.A.
  • Guamán Poma de Ayala . Nueva crónica y buen gobierno (antología). Lima: Editorial Horizonte.1998. ISBN 978-9972-699-08-5..
  • Rostworowski de Diez Canseco, María . Historia del Tawantinsuyu. FIMART S.A.C. 2002. ISBN 978-9972-51-029-8..
  • Bauer, Ralph (2005). An Inca Account of the Conquest of Peru. Boulder, CO: University Press of Colorado. 
  • Brundage, Burr Cartwright (1963). Empire of the Inca. Norman, OK: University of Oklahoma Press. ISBN 9780806119243. 
  • De Betanzos, Juan (1996). Narrative of the Incas. Превод: Hamilton, Roland; Buchanan, Dana. University of Texas Press. ISBN 9780292755598. 
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1997). Los Incas (на језику: шпански). Lima: Amaru Editores. 
  • Guevara, Hugo Burgos (1. 1. 1995). El Guaman, el puma y el amaru: formación estructural del gobierno indígena en Ecuador. Editorial Abya Yala. 
  • Hemming, John (1993). The Conquest of the Incas. London: Macmillan. ISBN 0333106830. 
  • Herrera Cuntti, Arístides (2004). Divagaciones históricas en la web (на језику: шпански). 2. Chincha: AHC Ediciones. ISBN 9789972290824. 
  • Hewett, Edgar Lee (1968). Ancient Andean Life. Biblo & Tannen Publishers. ISBN 9780819602046. Приступљено 24. 7. 2018. 
  • Kauffmann Doig, Federico (1970). Arqueologia Peruana [Peruvian archaeology]. Lima. 
  • Pease García-Yrigoyen, Franklin (1972). Los Últimos Incas del Cuzco [The Last Incas of Cuzco] (на језику: шпански). Lima, Perú: Instituto Nacional de Cultura. стр. 97. 
  • Prescott, William H. (1847). History of the Conquest of Peru. 2. Harper and Brothers. 
  • Prescott, William H. (1892). History of the Conquest of Peru. 1. D. McKay. 
  • Prescott, William H. (13. 10. 1998). The Discovery and Conquest of Peru. Modern Library. ISBN 9780679603047. 
  • Quilter, Jeffrey (2014). The Ancient Central Andes. Oxon, UK: Routledge. стр. 280. 
  • Rostworowski, Maria (1998). History of the Inca Realm. Превод: Iceland, Harry B. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521637596. 
  • Rostworowski, Maria (2001). Pachacutec Inca Yupanqui (на језику: шпански). Instituto de Estudios Peruanos. ISBN 9972510603. 
  • MacQuarrie, Kim (2008). The Last Days of The Incas. Piatkus Books. ISBN 9780749929930. 
  • Sosa Freire, Rex (1996). Miscelánea histórica de Píntag (на језику: шпански). Cayambe: Editorial Abya Yala. ISBN 9978042016. 
  • Veatch, Arthur Clifford (1917). Quito to Bogotá. Doran. Приступљено 24. 7. 2018. 

Спољашње везеУреди