Аутобиографија (Бранислав Нушић)

Аутобиографија Бранислава Нушића представља жанровски сложено и у нашој књижевности изузетно дело. Оно истовремено представља пишчеву аутобиографију, роман и филозофију живота.[1]

Аутобиографија
Branislav Nušić 1904.jpg
Бранислав Нушић, око 1904
Настанак
АуторБранислав Нушић
ЗемљаКраљевина СХС
Језиксрпски
Садржај
Жанрлепа књижевност
Темефилозофија живота
Издавање
Датум
издавања

1924.

Ово дело Нушић је објавио 1924. године, поводом јубилеја 45 година књижевног рада и 60 година живота.[2]

Аутобиографија је обавезна лектира у основној школи у Србији.[3] То је књига и за децу и за одрасле, која се може читати током целог живота.[4]

О делуУреди

Аутобиографију је Нушић написао 1924. године,[5] када је већ био зрео, остварен и угледан српски писац. По многима је ово Нушићево најдуховитије дело.[6] Позиција писца, уз његов комедиографски дар, пресудно је утицала на карактер овог дела и на пишчеву свест о аутобиографији као књижевном или публицистичком делу.[1]

Ретки су наши књижевници који су у форми аутобиографије писали о властитом животу, а само је Нушић у свом животопису третирао себе као јунака комедије.[6] Управо чињеница да дело поседује главног јунака и описује његов живот као својеврсну пустоловину сврстава Аутобиографију у лепу књижевност, односно чини је врстом романа.[1]

У Аутобиографији Нушић на изузетно духовит начин говори о свом детињству и младости које је провео у Београду и Смедереву. Чињенице о рођењу, школским данима, женидби и уласку у свет одраслих постају грађа за урнебесне заплете, неочекиване обрте, комедију ситуације, испуњену раздраганим, добронамерним хумором.[3] Филозофија живота издвојена је као посебна особина овога дела зато што од почетка до краја емпиријски и духовито разматра све феномене живота и човека, као процес који се у делу прати од рођења до смрти.[1] Нушићева аутобиографија писана је другачије од већине других аутобиографија, пре свега искрена, са аутентичним описом сопственог живота, препуна ироније од које није поштедео никога. Ни себе, ни своју породицу, ни пријатеље, ни друштво у коме је живео.[7]

Пратећи свој живот писац се непрестано руга уобичајеном биографском стилу и квазинаучном језику којим се пишу биографије „великих људи”, мада је свестан да и сам спада у „велике људе”. О свом животу пише као о животу неког другог, обичног човека, описујући живот са иронијом и горчином искуства. Највидљивији резултат оваквог приступа је хумор, а најдубљи смисао живота и човековог постојања на овом свету.[8]

Садржај делаУреди

Дело Аутобиографија написано је у 26 поглавља:

  1. Пишчев предговор
  2. Од рођења до првог зуба
  3. Од првог зуба до панталона
  4. Човек у панталонама
  5. Суђаје
  6. Школовање
  7. Основна школа
  8. Хришћанска наука
  9. Српски језик
  10. Историја
  11. Географија
  12. Јестаственица[a]
  13. Страни језици
  14. Математика
  15. Физика и хемија
  16. Мртви језици
  17. Прва љубав
  18. Прва и последња песма
  19. Друга љубав
  20. Од треће до закључно дванаесте љубави
  21. Q. b. f. f. f. s
  22. Тамница
  23. Војска
  24. Брак
  25. Неисписана глава
  26. Поговор

Нушић своје дело започиње поглављем Пишчев предговор. Ово поглавље је битно за разумевање самог текста, како би било јасније шта је његова суштина и како на прави начин да се схвати само дело. У њему писац објашњава говори због чега уопште пише аутобиографију. Наиме, надао се да ће га те године (1924) примити за члана Српске краљевске академије наука, што се није догодило. Те године изабрани су Иво Војновић и Јован Дучић, док Нушић, како га нико није кандидовао, није ни могао бити примљен.[10] Зато он на веома духовит начин објашњава на који начин су били против њега, како су га прогласили човеком без духа и талента, како му таква репутација отвара заправо место за члана Академије наука и уметности, те како је он свакога часа очекивао да буде изабран. Као и сваки академик и Нушић је морао имати своју биографију, па је одлучио да почне да прикупља грађу да не би као и многи академци остао без аутобиографије и да би за живота успео да је заврши.[11]

Странице посвећене школовању по многима су најупечатљивија поглавља овог дела. Уживљавајући се у улогу детета, у својеврсном каталогу школских предмета, кроз виц, анегдоту и пародију, Нушић пружа сатиричну историју несклада између дечјег поимања света и крутости школе, која ученика не спрема за неминовни судар са стварним светом. У његовом доживљају такве стварности препознају се будуће генерације, све до данашњих дана.[3]

Ова несвакидашња аутобиографија има и несвакидашњи епилог. Он је дат у поглављу Поговор и написан је у облику интервјуа који воде новинар и покојни Бранислав Нушић. На крају поглавља и књиге писац црнохуморно закључује: „А када се буде чуло да сам умро, ви ћете видети, свет ми то неће веровати. Ја сам толико пута терао шалу са овим светом да ће, вероватно, и том приликом многи мислити да је то само нека нова шала”.[3]

Аутобиографија као школска лектираУреди

Данас је дело Аутобиографија Бранислава Нушића обавезан део наставног програма српског језика и анализира се више пута током школовања.[12] Међутим, у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Нушићева комедиографска дела нису била подобна за рад са младима, што је разумљиво јер су у њима тадашња власт и малограђански менталитет приказани на хумористичан и сатиричан начин. Развијање критичке свести према власти и друштвеном поретку није се сматрало врлином у тадашњем образовном систему. Тако се ни Аутобиографија није читала као део обавезног програма. Ипак, многа његова дела била су део школске лектире. Међу њима су: једночинке Наша деца и Растко Немањић, роман Деветсто петнаеста и друга.[13]

НапоменеУреди

  1. ^ "Јественица" је реч којом се некада означавао предмет познаванје природе[9]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Лакићевић 1997, стр. 217
  2. ^ Станковић Шошо 2016, стр. 12
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Аутобиографија”. Званична презентација. Лагуна. Приступљено 4. 2. 2020. 
  4. ^ Лакићевић 1997, стр. 222
  5. ^ „Branislav Nušić”. biografija.org. Приступљено 4. 2. 2020. 
  6. 6,0 6,1 „AUTOBIOGRAFIJA”. Званични сајт. Књижаре Вулкан. Приступљено 3. 2. 2020. 
  7. ^ Лакићевић 1997, стр. 218
  8. ^ Лакићевић 1997, стр. 219
  9. ^ Mandić, Božidar (17. 6. 2011). „O naturi”. Danas. Приступљено 4. 2. 2020. 
  10. ^ Јовановић, Рашко (18. 4. 2014). „Господинов „Рођендан“ за незаборав”. Печат. Приступљено 4. 2. 2020. 
  11. ^ „Autobiografija”. lektire.rs. Приступљено 4. 2. 2020. 
  12. ^ Станковић Шошо 2016, стр. 35
  13. ^ Станковић Шошо 2016, стр. 21-22

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди