Белорепи јелен

Белорепи јелен или вирџинијски јелен (лат. Odocoileus virginianus) је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије).[1] Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторико[2]), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.[3]

Белорепи јелен
Big buck.jpg
Мужјак
White tailed doe odocoileus virginianus standing alertly in low brush and looking.jpg
Женка
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Capreolinae
Род: Odocoileus
Врста:
O. virginianus
Биномно име
Odocoileus virginianus
(Zimmermann, 1780)
Подврсте

38, види текст

Odocoileus virginianus map.svg
White-tailed deer range map
Синоними
  • Dama virginiana Zimmermann, 1780
  • Dama virginianus Zimmermann, 1780

ОписУреди

 
Кошута у септембру (у време лињања) у Пис Риверу у канадској покрајини Алберти

Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.[4]

 
Женка подигнутим репом упозорава на опасност

Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.

 
Глава женке у крупном плану

Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило[5] и Бергманово правило[5] да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,[6] али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.[7] Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.[8] Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.[9][10] Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.[11]

Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама;[12] за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.[13]

 
Мужјак белорепог јелена
 
Мужјак у градићи Мизула у Монтани

Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.[14]

ПодврстеУреди

 
Женка подврсте O. v. nemoralis из Костарике
Три јединке подврсте O. v. borealis у Њу Хемпширу

На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).[15]

Северна АмерикаУреди

  • O. v. acapulcensis  (1)– (приобаље јужног Мексика)
  • O. v. borealis  (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста)
  • O. v. carminis  (4)– (тексашко мексичка граница)
  • O. v. chiriquensis  (5)– (Панама)
  • O. v. clavium  (6)– (Флорида Киз)
  • O. v. couesi  (7)– (Аризона)
  • O. v. dacotensis  (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста)
  • O. v. hiltonensis  (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине)
  • O. v. leucurus  (13)– (приобаље Орегона)
  • O. v. macrourus  (14)– (Средњи запад САД)
  • O. v. mcilhennyi  (15)– (приобаље Луизијане)
  • O. v. mexicanus  (17)– (средњи Мексико)
  • O. v. miquihuanensis  (18)– (северни Мексико)
  • O. v. nelsoni  (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве)
  • O. v. nemoralis  (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
  • O. v. nigribarbis  (21)– (приобаље Џорџије)
  • O. v. oaxacensis  (22)– (јужни Мексико)
  • O. v. ochrourus  (23)– (запад Канаде и САД)
  • O. v. osceola  (24)– (приобаље Флориде)
  • O. v. rothschildi  (26)– (панамско острво Којба)
  • O. v. seminolus  (27)– (Флорида)
  • O. v. sinaloae  (28)– (јужни Мексико)
  • O. v. taurinsulae  (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. texanus  (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте)
  • O. v. thomasi  (31)– (јужни Мексико)
  • O. v. toltecu  (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора)
  • O. v. venatorius  (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика)
  • O. v. virginianus  (37)– (јужне државе САД)
  • O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)

Јужна АмерикаУреди

Распрострањеност подврста
 
Северна Америка (без Централне Америке)
 
Централна и Јужна Америка

ИзвориУреди

  1. ^ а б Gallina, S. & Lopez Arevalo, H. (2016). Odocoileus virginianus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 6. 2021. 
  2. ^ islaculebra.com
  3. ^ „White-tailed Deer (Odocoileus virginianus)”. www.arthurgrosset.com. 
  4. ^ Bildstein, Keith L. (мај 1983). „Why White-Tailed Deer Flag Their Tails”. The American Naturalist. 121 (5): 709—715. JSTOR 2460873. S2CID 83504795. doi:10.1086/284096. 
  5. ^ а б „North American White-tailed Deer” (PDF). www.whitetailsunlimited.com. 
  6. ^ „White-tailed Deer - Odocoileus virginianus - NatureWorks”. nhpbs.org. 
  7. ^ „The Outdoor Life Book of World Records”. Outdoor Life. Приступљено 20. 2. 2011. 
  8. ^ „White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna”. 1-costaricalink.com. Архивирано из оригинала на датум 30. 12. 2010. Приступљено 20. 2. 2011. 
  9. ^ „ADW: Odocoileus virginianus: Information”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. 13. 2. 2011. Приступљено 20. 2. 2011. 
  10. ^ Boitani, Luigi, Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books (1984), ISBN 978-0-671-42805-1
  11. ^ science.smith.edu (2011). Архивирано 2012-06-20 на сајту Wayback Machine
  12. ^ VerCauteren, Kurt C.; Michael J. Pipas (2003). „A review of color vision in white-tailed deer”. Wildlife Society Bulletin. 31 (3): 684—691. 
  13. ^ FWC, Deer colorblind to orange, but if you glow ... Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2016), Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
    G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (Odocoileus virginianus) and fallow deer (Dama dama)", Journal of Comparative Physiology A, volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.
  14. ^ Wislocki, G.B. (1954). „Antlers in Female Deer, with a Report of Three Cases in Odocoileus”. Journal of Mammalogy. 35 (4): 486—495. JSTOR 1375571. doi:10.2307/1375571. 
  15. ^ Odocoileus virginianus. www.fs.fed.us. Приступљено 8. 6. 2020. 

ЛитератураУреди

  • Burnie D.; Wilson D.E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult. ISBN 978-0-7894-7764-4. 
  • Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 

Спољашње везеУреди