Бел 212 (енгл. Bell 212) је хеликоптер средњих димензија, канадског произвођача Бел хеликоптери са седиштем у граду Мирабел, провинција Квебек.

Бел 212

Бел 212 у служби МУП-а Србије. Сликан на аеромитингу 13. септембра 2009. год, на аеродрому Батајница.
Бел 212 у служби МУП-а Србије. Сликан на аеромитингу 13. септембра 2009. год, на аеродрому Батајница.

Општи подаци
Намена путничко-транспортни
Посада 1
Број путника 9 или 14
Порекло  САД; Канада; Италија
Произвођач Бел хеликоптерс; Агуста
Пробни лет 29.04.1965.
Уведен у употребу 1968.
Статус активан
Димензије
Пречник носећег ротора 14,64 m
Дужина 17,43 m
Висина 3,83 m
Маса
Маса празног 2.961,7 kg
Максимална маса 5.080 kg
Количина горива 740 lit
Перформансе
Максимална брзина 223 km/h
Крстарећа брзина 186 km/h
Брзина успона 531 m/min
Врхунац лебдења 4.267 m
Врхунац лета 5.305 m
Долет 439 m
Погон
Мотори Pratt & Whitney PT6T-3
Врста мотора турбо-осовински
Број мотора 2
Снага полетања 1.300 kW
F16 Flight Icon.pngПортал Ваздухопловство

Пројектовање и развојУреди

 
Схематски приказ Бел 212 (UH-1N) хеликоптера у три пројекције

Први тип је развијен 1968. године. Продаван је у варијантама за цивилно ваздухопловство с конфигурацијом од петнаест седећих места, са двоструким мотором и главним ротором с два крака и Карго варијанти са расположивим простором за терет од 6.23 m³ и носивошћу од 2268 kg. На основу Бел 212 развијен је за потребе канадске армије хеликоптер ЦУХ-1Н, који је касније препројектован у хеликоптер ЦХ-135. Војска САД је наручила 294 хеликоптера који су носили ознаку УХ-1Н.

Хеликоптер Бел 212 се производио од 1968. па све до 1998. године.

Технички описУреди

Носећа конструкција трупа хеликоптера је била монокок. Имао је пространу кабину у којој је број седишта зависио од типа хеликоптера и кретао се од 9 или 14 путника. Кабина је имала шесторо врата и велике стаклене површине које су обезбеђивале лепу прегледност у свим правцима.

Погон хеликоптера је био удвојен турбо-осовински мотор (два мотора спојена једним редуктором) смештених на крову хеликоптера у непсредној близини ротора, који је имао два крака. Модел Бел 412 је имао ротор са четири крака. Репни ротор је имао такође два крака и налазио се са десне стране. Стајни трап се састојао од челичних скија.

ВаријантеУреди

  • Bell Model 212 - Фабричка ознака војног хеликоптера UH-1N.
  • Twin Two-Twelve - цивилна верзија са 14 седишта.
  • Agusta-Bell AB 212 - Цивилна и војна транспортна верзија. Лиценцна производња у Италији (Агуста).
  • Agusta-Bell AB.212ASW - противподморничка верзија хеликоптера AB.212
  • Bell 412 - Хеликоптер Bell 212 са четворокраким ротором.

СпецификацијаУреди

  • Посада: 1 пилот
  • Капацитет: варијанте за 9 и 14 путника.
  • Дужина: 17,43 m
  • Пречник ротора: 14,64 m
  • Висина: 3,83 m
  • Површина диска који описује пропелер: 168,3 m²
  • Маса (празан): 2961,7 kg
  • Максималан капацитат: 5.080 kg
  • Мотор пропелера: Pratt & Whitney PT6T-3
  • Тип пропелера: турбо-осовински
  • Број пропелера: 2
  • Снага: 1.800 осовинских коњских снага (1.342 kW)
  • Пропелер: четворокраки
  • Максимална брзина: 223 km/h (120 чворова)
  • Крстарећа брзина: 186 km/h (100 чвора)
  • Опсег: 439 km
  • Врхунац лета: 5,305 m
  • Брзина пењања: 532 m/min

КориснициУреди

Коришћење у Југославији и СрбијиУреди

 
Бел 212, хеликоптер у служби МУП-а Србије

Први хеликоптер фамилије Бел 212 је југослованска полиција купила 1978. године. Према Југословенском регистру цивилних ваздухоплова 1978. године уписано је 2 хеликоптера овог типа а 1980. још 6 хеликоптера Бел 212. Ово је по броју био други хеликоптер у југословенској полицији. Након распада Југославије 4 хеликоптера Бел 212 (2 ССУП и 2 РСУП Србије) базирана у Београду прешла су у надлежност МУП-а Србије[1][2].

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  2. ^ Serbia Police Aviation

ЛитератураУреди

  • Gunston, Bill (1987). Military helicopters. London: Salamander books Ltd. ISBN 0-86191-110-4. 
  • Пејчић, Предраг (1993). Војни хеликоптери. Београд: Војноиздавачки и новински центар. 
  • Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 

Спољашње везеУреди