Битка код Староконстантинова (1648)

Битка код Староконстантинова у лето 1648. била је пораз побуњених козака у устанку Богдана Хмељницког.

Битка код Староконстантинова
Део устанка Богдана Хмељницког
Spotkanie z Tuhaj Bejem 2.jpg
Време:26-28. јул 1648.
Место:Украјина
Исход: Пољска победа
Сукобљене стране
Запорошки козаци Државна заједница Пољске и Литваније
Команданти и вође
атаман Максим Кшивонос кнез Јеремија Вишњовјецки
Јачина
око 10.000 козака и 20.000 побуњених сељака [1] око 6-8.000 војника [1]
Жртве и губици
више хиљада око 500

УводУреди

У пролеће 1648., Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке војске. Формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, Хмељницки је склопио савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде и Корсуња. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, усмерен против локалне властеле и великаша. Највећи великаш у Украјини био је кнез Јеремија Вишњовјецки, православни властелин који је тек 1632. примио католичку веру.[2]

БиткаУреди

Кнез Јеремија Вишњовјецки поседовао је 38.000 домаћинстава са око 230.000 кметова,[2] и командовао приватном војском од око 6.000 најамника.[1] Док је Богдан Хмељницки са главнином запорошке војске био заузет ширењем устанка и освајањем градова по Украјини у лето 1648., приватна војска кнеза Јеремије је уништила неколико одреда побуњених сељака, од којих је највећи био онај Максима Кшивоноса.[1] Заробљени побуњеници побијени су без милости, а велики број је набијен на коље.[3]

ПоследицеУреди

Паралисана поразима и смрћу краља Владислава IV, пољска влада на челу са канцеларом Осољинским склопила је примирје са козацима, посредством Адама Кисјеља, војводе Кијева и јединог православног члана пољског сената. Склапање мира и споразум са козацима омеле су акције кнеза Вишњовјецког, које су ојачале ратну странку у козачком табору и натерале Хмељницког да одустане од преговора.[2]

У пољској културиУреди

Ова битка је детаљно приказана у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 
  2. ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
  3. ^ Fajfrić 2008, стр. 258–267.
  4. ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 

ЛитератураУреди