Бошко Костић
Будимир Бошко Костић (Косовска Митровица, 5. фебруар 1935 — Београд, 26. октобар 2007) био је друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, електроинжењер, банкар, генерални директор спољно-трговинског предузећа „Прогрес”, као и низа банака у Југославији и иностранству.
Будимир Костић | |
|---|---|
| Надимак | Бошко |
| Датум рођења | 5. фебруар 1935. |
| Место рођења | Косовска Митровица,  Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 26. октобар 2007. (72 год.) |
| Место смрти | Београд,  Србија |
| Школа | Електротехнички факултет Универзитета у Београду |
| Занимање | Банкарство, спољна трговина |
| Деловање | генерални директор „Прогреса”, „Удружене београдске банке”, „Инвестбанке”, „Англо-Југослав банке” и председник УО „Рајфајзен банке” |
Биографија
уредиРођен је 5. фебруара 1935. године у Косовској Митровици. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. По завршетку гимназије 1953. године, желео је да студира филозофију, али је на наговор оца уписао и дипломирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1952. године.[1]
По завршетку студија и одслужењу војног рока, запослио се у „Електросрбији”, фабрици Динамо. Убрзо је отишао на стручно усавршавање у САД, у „Вестингхаус”. По повратку у Југославију, 1963. године, прелази у реекспортног гиганта „Прогрес”. У „Прогресу” је прошао комплетан пут, све до позиције генералног директора, коју је обављао четири године (1975—1979). У међувремену је и као службеник „Прогреса” извесно време провео у Америци. У лето 1979. године прелази на рад у „Удружену београдску банку”, и убрзо постаје директор агенције ове банке у Њујорку. У СФРЈ се враћа четири године касније и 1983. постаје генерални директор „Инвестбанке”. На овој позицији је провео пуних шест година, да би 1989. отишао у Лондон за првог човека „Англо-Југослав банке”. Време након распада СФРЈ, Костић је провео у Лондону бавећи се приватним бизнисом.[1][2]
Последњи пут се у земљу вратио након Петооктобарских промена, 2000. године, када је постао председник Управног одбора „Рајфајзен банке” у Београду. На том месту је био до 1. новембра 2005. године, када постаје заменик председника УО. Такође се налазио и на местима потпредседника, а потом и председника Удружења банака Србије (УБС). Са тих позиција је знатно допринео сарадњи Удружења са Народном банком Србије (НБС).[1] Недуго пре смрти био је изабран и за председника Савета страних инвеститора.[3]
Умро је 26. октобра 2007. године у Београду.[1][3] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[4]
