Википедија

Бранко Бојовић (архитекта)

српски архитекта и урбаниста

Бранко Бојовић (Београд, 1940 — Београд, 10. мај 2020) био је српски архитекта и урбаниста. Бојовић је био члан Академије архитектуре Србије од њеног оснивања. Руководио је израдом урбанистичких и других планова градова Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе, учествовао је у изради просторног плана Србије. Био је председник Урбанистичког друштва Србије. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Бранко Бојовић
Бранко Бојовић 1982. године
Датум рођења(1940-00-00)1940.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти10. мај 2020.(2020-05-10) (79/80 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Потпис

Биографија

уреди

У сродству је са војводом Петром Бојовићем. Његов отац је био официр Југословенске војске у Отаџбини у склопу Седмог артиљеријског пука. Стрељан је као народни непријатељ по победи комунистичке стране.[1] Наводи се да је убиство Бојовићевог оца наложио опуномоћеник ОЗНЕ за Ниш, који је Бојовићевој мајци Радмили (девојачко Барловац) своју одлуку објаснио са: „Твој муж је школовани официр и једини начин да седнем на његово место јесте да га убијем”.[1] Гроб му никада није пронађен.[1]

Завршио је Петнаесту београдску гимназију[2] и дипломирао 1963. на Архитектонском факултету у класи Б. Новаковића.[3][4]

По дипломирању запослио се у Служби за урбанистичка и комунално-стамбена питања при Југословенском институту за урбанизам и становање. Радио је као саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије 1986—1989. У периоду 1989—1994. обавља функцију председника Градске комисије за урбанизам, члана извршног савета те извршног одбора Скупштине града Београда. После ових послова ради у матичном Институту за архитектуру и урбанизам Србије.[3]

Као руководилац пројеката израдио је генералне урбанистичке планове за 70 градова, укључујући Сокобању, Пожаревац, Шабац, генерални урбанистички план привредне зоне Бара. Урадио је просторни план Републике Српске.[5][4] Учествовао је у изради просторног плана Републике Србије.[6]

 
Фотографија Бранка Бојовића током свечаности доделе награда, део његовог легата у Адлигату
 
Златна значка додељена Бранку Бојовићу, део његовог легата у Адлигату
 
Диплома Бранка Бојовића коју му је доделио патријарх Герман

Радио је као професор на Архитектонском и Геолошком факултету.[6]

Као члан жирија учествовао је у одабиру бројних победничких конкурсних решења у Југославији, попут Трга Републике у Загребу, Железничке станице Београд-центар и других. Био је члан тимова који су победили на више од 20 конкурса.[7]

Био је дугогодишњи уредник стручног часописа Изградња.[8]

Бојовић је био истакнути критичар државног пројекта Београд на води.[9][10] Противио се и критиковао је масовну нелегалну градњу по Београду и Србији, због које су опустела српска села, коју је сматрао за разлог „гетоизације Србије“.[11]

Залагао се за обнову зграде Генералштаба, чији је значај за Београд поредио са значајом опере за Сиднеј.[12]

Добитник је велике награде за животно дело Друштва архитеката Београда.[13]

Није био члан нити једне партије.[1]

Награде

уреди

Добитник је преко педесет друштвених признања и награда.

  • Награда за есеј по конкурсу сарајевског „Одјека“, 1969.[7]
  • Почасни грађанин Сокобање, 1976.[7]
  • Награда ЦЕП-а за есеј, 1986.[7]
  • Повеља општинског одбора Лознице поводом прославе 200 година рођења Вука Стефановића Караџића, 1987.[7]
  • Повеља часописа „Изградња“ поводом 40 година постојања, 1987.[7]
  • Повеља ДИТ-а, 1989.[7]
  • Повеља Института за путеве, 1990.[7]
  • Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 1991.[7]
  • Члан Академије архитектуре Србије од оснивања 1995.[7]
  • Грамата као утемељивач Храма Светог Саве, 1997.[7]
  • Знатни беогуч КПЗ Србије, 2001.[7]
  • Велика награда за животно дело, 2015.[13]

Одабрана дела

уреди

Објавио је око 300 чланака, 30 уранолошких студија, 87 реферата и 100 планерских елабората. Одржао је више од 100 предавња, промоција и трибина.

Књиге и чланци
  • Становање у зградама високе спратности, 1968.
  • Планерски атлас просторног уређења Југославије , 1972.
  • Систематизација индикатора релевантних за разматрање проблематике инфраструктуре у просторном планирању ; Глосе у инфраструктури, 1975.
  • ГУП Сокобање, 1976.
  • Осврт на друштвену политику према различитим типовима становања у градским насељима СФРЈ, 1981.[14]
  • Мреже и објекти инфраструктуре, са М. Живковићем, средњошколски уџбеник – смер за просторно планирање, 1982.[15]
  • Физиономија 1; Меморија града 1, у: Последипломске студије. Становање, 1981-83 , 1982.[16]
  • Планирање развоја села : Југословенско саветовање 19. и 20. јун 1986.- године, 1986.[17]
  • Београд између Емилијана Јосимовића и Стевана Зарића, 2018.[18]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „www.glas-javnosti.co.yu”. arhiva.glas-javnosti.rs. Архивирано из оригинала 15. 01. 2020. г. Приступљено 2020-12-09. 
  2. ^ Група, аутора (1996). Ко је ко у Србији '96. Београд: Библиофон. стр. 53. 
  3. ^ а б „Сећање – Urbanistički zavod Beograda” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. Приступљено 2020-12-09. 
  4. ^ а б administrator. „Bojović, Branko | AKADEMIJA ARHITEKTURE SRBIJE” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-09. 
  5. ^ „Dao trajni pečat gradu Baru”. Dan Online. 2020. 
  6. ^ а б „BRANKO BOJOVIĆ Urbanizam nije praksa za diletante”. Печат - Лист слободне Србије (на језику: српски). 2010-01-08. Приступљено 2020-12-09. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Bojović, Branko (2003). Generacija 1958/1959, Priča o nama, Spomenica. Belgrade: Arhitektonski fakultet. стр. 50—51. ISBN 86-80095-56-7. 
  8. ^ „Preminuo Branko Bojović: arhitekta, urednik i kritičar”. Gradnja (на језику: српски). 2020-05-14. Приступљено 2020-12-09. 
  9. ^ „Branko Bojović: U Srbiji se uvodi vanredno stanje zbog "Beograda na vodi"”. Istinomer (на језику: српски). 2015-03-25. Приступљено 2020-12-09. 
  10. ^ „Beograd na vodi: Izmanipulisane arhitekte”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-12-09. 
  11. ^ Simeun, Miroslav (2020-07-09). „Dodatna getoizacija Beograda”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. 
  12. ^ Мучибабић, Далиборка. „Град није проститутка да пристаје на сваки захтев инвеститора”. Politika Online. Приступљено 2020-12-09. 
  13. ^ а б „Društvo arhitekata Beograda - Бранкo Бојовић - Велика награда архитектуре 2015”. www.dab.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. 
  14. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Osvrt na društvenu politiku prema različitim tipovima stanovanja u gradskim naseljima SFRJ :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. [мртва веза]
  15. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Mreže i objekti infrastrukture : za IV razred usmerenog obrazovanja prirodno-tehničke struke - smer za prostorno planiranje :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. [мртва веза]
  16. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Fizionomija i memorija grada - 1 :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. [мртва веза]
  17. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Planiranje razvoja sela : Jugoslovensko savetovanje 19. i 20. jun 1986.- godine - Beograd :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-09. [мртва веза]
  18. ^ administrator. „Београд између Емилијана Јосимовића и Стевана Зарића | AKADEMIJA ARHITEKTURE SRBIJE” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-09. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Бојовић_(архитекта)&oldid=28824564”