Велика царска шљука

Велика царска шљука (лат. Numenius arquata) је шљукарица која припада породици Scolopacidae. Распрострањена је широм Азије и Европе. Највећа је птица од свих шљукарица, дужине од 50 до 60 цм, а има распон крила од 89 до 106 цм, док је тежине од 410 до 1360 г.[2] Углавном је сивкасто смеђе боје са белим леђима, сиво-плавим ногама и веома дугачким и закривљеним кљуном. Мужјаци и женке изгледају идентично, али женка је виша.

Велика царска шљука
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Charadriiformes
Породица: Scolopacidae
Род: Numenius
Врста:
N. arquata
Биномно име
Numenius arquata
Мапа распрострањености велике царске шљуке према бази података eBird
  Распрострањеност током целе године
  Распрострањеност током лета
  Распрострањеност током зиме
Синоними
  • Scolopax arquata Лине, 1758

Једина слична врста великој царској шљуци је мала царска шљука. Врста је углавном миграциона, зиме проводи у Африци, јужном делу Европе и Азије. Појединци некада залутају далеко од уобичајеног домента, до Нове Шкотске и Маријанских острва.[3][4][5] Присутне су током целе године на пределима умерене климе Ирске и Велике Британије.

Храни се ситним бескичмењацима, а понекада раковима и глистама, када им се укаже прилика.

Етимологија

уреди

Енглески назив за ову птицу је curlew и потиче од евроазијске шљуке, али можда је на њега утицао и стари француски израз curlew, изведен од речи курир. Први списи о овој врсти датирају из 1377. године у књизи Вилијама Ланглана.[6] Име рода Numenius је од старогрчке речи, односно птице коју је споменуо грчки хроничар Хесикије Милету.[7]

Подврсте

уреди

Постоје три подврсте велике царске шљуке:

  • N. a. arquata, (Лине, 1758); настањује западну, северну и централну Европу
  • N. a. orientalis, )Кристијан Лудвиг Брем 1831); настањује западне и централне делове Сибира, све до североистока Кине
  • N. a. suschkini (Оскар Нојман, 1929); настањује западне делове Казахстана, све до југозапада Сибира

Велика царска шљука заштићена је Споразумом о очувању Споразумом афричко-евроазијских миграторних водених птица. Међународна унија за заштиту природе сматра да за велику царску шљуку постоји мали ризик, а сумња се да је ређа него што се претпоставља.[8] Након процене, утврђено је да постоји претња за ову врсту, 2008. године.[9]

Иако је велика царска шљука уобичајена птица, њен број приметно опада, посебно у Великој Британији и Ирској, где је настањена око четвртина светске популације. У двадесет година, до 2016. процењује се да је број премарака ове брста опао за више од 50% у Великој Британији и Шкотској, више од 80% у Велсу и више од 90% у Ирској. Крајем 2015. године стављена је на листу најугроженијих птица Велике Британије[10]

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ BirdLife International (2012). Numenius arquata. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2012. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. ^ Dunning, John B. Jr., ур. (1992). CRC Handbook of Avian Body Masses. CRC Press. ISBN 978-0-8493-4258-5. 
  3. ^ „Eurasian Curlew”. Birds of Nova Scotia. Natural History Museum of Nova Scotia (NHMNS). 1998. Архивирано из оригинала 28. 8. 2008. г. Приступљено 23. 5. 2008. 
  4. ^ Wiles, Gary J.; Worthington, David J.; Beck, Robert E. Jr.; Pratt, H. Douglas; Aguon, Celestino F.; Pyle, Robert L. (2000). „Noteworthy Bird Records for Micronesia, with a Summary of Raptor Sightings in the Mariana Islands, 1988–1999” (PDF). Micronesica. 32 (2): 257—284. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 4. 2013. г. 
  5. ^ Wiles, Gary J.; Johnson, Nathan C.; de Cruz, Justine B.; Dutson, Guy; Camacho, Vicente A.; Kepler, Angela Kay; Vice, Daniel S.; Garrett, Kimball L.; Kessler, Curt C.; Pratt, H. Douglas (2004). „New and Noteworthy Bird Records for Micronesia, 1986–2003”. Micronesica. 37 (1): 69—96. Архивирано из оригинала 5. 5. 2009. г. 
  6. ^ „Curlew”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  7. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 56, 276. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  8. ^ Norrdahl, K., Suhonen, J., Hemminki, O. et al. Oecologia (1995) 101: 105. https://doi.org/10.1007/BF00328906
  9. ^ „Species factsheet: Numenius arquata”. www.birdlife.org. BirdLife International. 2008. Архивирано из оригинала 05. 06. 2015. г. Приступљено 17. 07. 2020. 
  10. ^ McCarthy, Michael (22. 2. 2016). „Nature Studies: If we lose the curlew, we lose the sound of the British wilderness”. The Independent. Приступљено 11. 4. 2017. 

Спољашње везе

уреди