Видлич
Видлич је планина у Србији и Бугарској, источно од Пирота, између токова Нишаве и Височице, притоке Темштице (Темске). Највиши врхови су Гувниште 1413 м, Басарски камен 1377 м, Велика стена 1329 м, Големи врх 1371 м, Смиловски камен 1348 м.[1] Југоисточни део планинског гребена пресечен је државном границом према Бугарској. Највиши врх у Бугарској је Вучи баба.
Видлич | |
---|---|
![]() Источна страна Видлича | |
Географске карактеристике | |
Највиша тачка | Гувниште |
Ндм. висина | 1413 m |
Координате | 43° 08′ 00″ С; 22° 47′ 00″ И / 43.1333° С; 22.7833° И 43° 08′ 00″ С; 22° 47′ 00″ И / 43.1333° С; 22.7833° И |
Географија | |
Државе | ![]() ![]() |
Припада мезозојској зони западног Балкана. У геолошком и тектонском погледу, Видлич представља навлаку, која је навучена преко старопланинске зоне[2]. Дуж раседа на јужној страни развио се низ удолина: димитровградска, пиротска, ђурђевопољска и белопаланачка. Дуж раседа је и појас терми, Даг-Бањица у долини Градашничке реке и Бањица код Пирота.
Видлич је делом обешумљен без површинског отицања на простору од 141 km², неплодан и осим југосточног дела ненастањен. Овде се налази Јеловичко врело.

Галерија
уреди-
Крашко удубљење (вртача) у подножју Видлича.
-
Поглед на планину са стазе која води ка видиковцу Козји камен.
-
Басарски камен априла 2021.г.
-
Басарски камен август 2021.г.
Референце
уреди- ^ „Видлич”. Planinarski savez Srbije (на језику: енглески). 4. 9. 2023. Приступљено 20. 1. 2025.
- ^ Анђелковић М. 1980. Геологија Југославије. Београд: Научна књига
Литература
уреди- Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2.
- Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.