Владета Драгутиновић
Владета Драгутиновић (Београд, 1. децембар 1893 — Београд, 18. јул 1975) био је српски и југословенски глумац, редитељ и преводилац. Познат је по улогама Филмски бал у Београду и Не убиј.[1]
| Владета Драгутиновић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. децембар 1893. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 18. јул 1975. (81 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
| Занимање | глумац |
| Рад | |
| Битна улога | Филмски бал у Београду (1932) Не убиј (1961) |
| Веза до IMDb-а | |
Биографија
уредиРођен је у Београду, где се и школовао. Још у дечијем добу је играо у Малом позоришту, а као гимназијалац је учествовао аматерски у представама које су се приређивале у Градској касини.[2] Похађао је Школу за дикцију и драмску уметност у Паризу и за то време је посећивао пробе и представе редитеља у значајним париским позориштима.[3] Члан Народног позоришта у Београду је постао 1912. године када се и први пут професионално појавио на њиховој сцени.[3] Пред рат је отишао у Дубровачко покрајинско позориште где је остао непуне две сезоне.[2]
По повратку из Париза од 1920. до пензионисања 1950. је био посвећен београдској сцени, а позоришно активан до 1965.[3] Тумачио је углавном ликове љубавника првенствено у француском репертоару. Између два рата је био најплоднији преводилац позоришних дела са француског језика када је превео преко 120 драмских дела већином комедија.[3] Марта 1956. је прославио двадесет и пету годишњицу уметничког рада у Народном позоришту у Београду.
За многе преводе, успешну режију и тумачење дела француских драматичара на сцени Народног позоришта француска влада га је 1950. одликовала Златном академском палмом, а 1956. националним орденом Легије части.[3] У Новом Саду је гостовао у више наврата између два рата са представама Госпођа с камелијама 1925. и Soirées libres 1926, а у Српском народном позоришту су изведени његови преводи Стакленце 1924, Кожа 1924, Литература 1924, Рођака из Варшаве 1926, Заљубљена жена 1926, Дрвени коњи 1932, Госпођица 1934, Да се насмејемо 1956. и Позабави се Амелијом 1965.[3] Преминуо је 18. јула 1975. у Београду.[3]
Референце
уреди- ^ „Vladeta Dragutinovic”. IMDb. Приступљено 2022-10-04.
- ^ а б „Музеј позоришне уметности Србије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2022-10-04.
- ^ а б в г д ђ е „ДРАГУТИНОВИЋ Владета | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-04.
Литература
уреди- Аутобиографија, Театрон, Београд 1984, бр. 45—46, с. 41—43.
- Најстарији љубавник наше позорнице слави свој јубилеј, Политика, 7. I 1936.
- Пред препуним позориштем синоћ је г. Владета Драгутиновић прославио свој јубилеј, Политика, 12. март 1936.
- М. Радошевић, Пирандело је остао загонетка (Неостварене улоге великих глумаца), Политика, 14. јул 1975.
- М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. мај 1965.
Спољашње везе
уреди- Владета Драгутиновић на сајту IMDb (језик: енглески)
