Маргита Предић-Нушић
Маргита „Гита” Предић Нушић (Приштина, 28. април 1896 — Београд, 26. фебруар 1970) била је српска ликовна уметница и делатница у култури. Ћерка је Бранислава Нушића, знаменитог српског књижевника и комедиографа.
| Маргита Предић | |
|---|---|
 Маргита с оцем Браниславом Нушићем, мајком и братом | |
| Пуно име | Маргита Предић Нушић |
| Датум рођења | 28. април 1896. |
| Место рођења | Приштина Османско царство |
| Датум смрти | 26. фебруар 1970. (73 год.) |
| Место смрти | Београд,  СР Србија СФР Југославија |
БиографијаУреди
Маргита Предић је рођена у Приштини 28. априла 1896. године, као Маргита Нушић, од оца Бранислава Нушића и мајке Даринке, рођене Ђорђевић. Школовала се у Војводини и Београду.[1]
ШколовањеУреди
Студирала је вајарство и примењену уметност у Београду, Прагу и Загребу. Ратне 1915. године у Скопљу се удала за Миливоја „Миму” Предића (1885 — 1957), драмског писца и драматурга. На свадбу је са фронта, уз дозволу, дошао њен брат Страхиња Бан и након славља се одмах вратио назад.[2]
Ускоро након тога је стигла тужна вест да је Страхиња (1896 — 1915) 12. октобра преминуо од последица тешке ране. Очајни отац, због бола за сином јединцем, неколико дана није излазио из куће, али је упркос томе организовао помоћ маси избеглица које су стално стизале у Скопље. Последњим и препуним возом, 20. октобра 1915. тужни младенци са оцем, мајком и дедом Ђорђем напуштају Скопље и стижу у Приштину. [2]
Преживела је потом драму албанских планина, те се из Драча пребацила у Марсеј, па у Париз, где је завршила Школу примењене уметности. Након рата се вратила у Београд, где је основала своју приватну школу декоративних уметности. [3]
Преминула је у Београду 26. фебруара 1970. године.
Културно деловањеУреди
Кључни догађај у њеном културном деловању било је оснивање Позоришта „Бошко Буха”, које је 1950. године основала заједно са Ђуринком Марковић.[4] Године 1956. поклонила је Музеју града Београда очеву заоставштину, која је садржала 492 предмета. Легат је обухватао радну собу, прибор за писање, карикатуре, књиге, документа и фотографије.[5] Уз костимографкињу Милицу Бабић, супругу Иве Андрића, сматра се једном од најзаслужнијих жена на пољу промоције примењене уметности код нас. Оне су припадале тада надолазећем таласу младих жена образованих у Европи које су желеле да промовишу бављење примењеном уметношћу као професијом.[6]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Ћирковић 2009.
- ^ а б „Nušićeva tragedija”. Блиц. Блиц. 12. 1. 2015. Приступљено 26. 7. 2017.
- ^ „Beograd rame uz rame s Parizom”. Blic. Blic. 5. 11. 2011. Приступљено 26. 7. 2017.
- ^ Београд/Званична презентација града
- ^ Томић, Даринка. Бранислав Нушић : легат Гите Предић-Нушић / Даринка Томић. Београд: Београд : Музеј града Београда, 1988.
- ^ Марјановић, Милена. „Београд раме уз раме с Паризом”. blic.rs. Приступљено 29. 10. 2017.
ЛитератураУреди
- Ћирковић, Симо. Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944. Београд : ИПС Медиа : Просвета, 2009 (Лазаревац : Елвод). ISBN 978-86-7274-388-3.