Давид Шварц (проналазач)
Давид Шварц (мађ. Schwarz Dávid; Кештељ, 20. децембар 1850 — Беч, 13. јануар 1897) био је пионир ваздухопловства у Европи. Познат је по стварању ваздушног брода са крутим омотачем у потпуности направљеним од метала.[1] Шварц је умро само неколико месеци пре него што је дирижабл полетео. Неки извори су тврдили да је гроф Фердинанд Граф фон Цепелин купио Шварцов патент за дирижабл од његове удовице, што је спорно. Био је отац оперске певачице, сопрана Вере Шварц (1888–1964).
Давид Шварц | |
---|---|
![]() | |
Датум рођења | 20. децембар 1850. |
Место рођења | Кештељ, Аустријско царство |
Датум смрти | 13. јануар 1897.46 год.) ( |
Место смрти | Беч, Аустроугарска |
Занимање | Проналазач |
Значајни радови | Пионир авијације |
Датум рођења и националност
уредиИзвори за његов датум рођења се разликују. OCLC наводи З. 7. децембар 1850, док Брокхаус наводи 20. децембар 1850. OCLC, као и Брокхаус, приказују Шварцово место рођења као Залаегерсег у Мађарској.
Младост
уредиШварц је рођен као син Јевреја у Кештељу, Краљевина Угарска, тада део Аустријског царства. Био је прво трговац дрвом у Жупањи, а део живота је провео у Загребу, у аутономној области "Краљевина Хрватска-Славонија" у Краљевини Угарској у Аустријском царству.
Прве мисли о ваздушном броду
уредиШварц се први пут заинтересовао за ваздушне бродове током 1880-их. То се догодило док је радио ван куће и надгледао сечу шумског земљишта. Пошто је посао трајао дуже него што је планирано, натерао је жену да му пошаље књиге како би увече мало одмарао. Ово је укључивало уџбеник механике. Његов посао са дрветом је патио због његове опсесије па је, као и код многих других пионира авијације, његов пројекат изазивао спрдњу. Ипак, његова супруга Меланија га је подржала. Шварц је предложио алуминијум, тада веома нов материјал, за изградњу ваздушних бродова.
Први ваздушни брод у Русији
уредиНакон што је разрадио дизајн потпуно металног дирижабла, Шварц је понудио своје идеје аустроугарском министру рата, које је показало интересовање, али Влада није била спремна да пружи финансијску подршку. Почео је да гради крајем 1892. године са индустријалцем Карлом Бергом који је снабдевао алуминијум и неопходна средства. Руски војни аташе, технички образован човек, саветовао је Шварца да демонстрира свој дирижабл у Санкт Петербургу. 1893. је изграђен у Санкт Петербургу дирижабл по Шварцовим идејама. Шварц, а касније и његова удовица, претпостављали су да ће се ту обављати и пробни летови, али се то није догодило.[2]
Проблеми су настали током пуњења гаса: током упумпавања, структура би се урушила. Шварц је очигледно намеравао да метални омотач садржи гас директно без потребе за унутрашњим кесама за гас. Руски инжењер Кованко је истакао да би недостатак балонета проузроковао напрезање омотача током успона и спуштања. Такође, проблем је био што омотоач није био херметички затворен.[3]
Спецификације првог ваздушног брода су биле:[4]
- Снага: четвороцилиндрични мотор тежине 298 килограма који производи 10 коњских снага при 480 обртаја у минути
- Волумен: 3280 кубних метара
- Празна тежина: 2525 килограма
- Бруто подизање: 958 килограма
- Баласт и гориво: 170 килограма
- Опрема и три особе: 385 килограма
- Нето подизање: 85 килограма
Други дирижабл у Берлину
уредиГодине 1894, Карл Берг је добио уговор за изградњу ваздушног брода за краљевску пруску владу, позивајући се на Шварца као зачетника идеје.[5] Берг је већ имао искуства у раду са тада новим материјалом алуминијумом. Уз финансијску и техничку помоћ Берга и његове фирме, дирижабл је пројектован и изграђен.
Изградња је почела 1895. на пољу Темпелхоф у Берлину. Једно време пруски батаљон ваздушних бродова ставио је Шварцу на располагање своје земљиште и особље.[6] Компоненте су произведене у фабрици Евекинг Вестфалија Карла Берга и, под руководством Шварца, састављене у Берлину.[7][8] За оквир је причвршћена гондола, такође од алуминијума. За гондолу је била причвршћена Дајмлеров мотор од 12 коњских снага који је покретао алуминијумске пропелере. Један од пропелера је коришћен за управљање летелицом.
Због кашњења, дирижабл је први пут напуњен гасом и тестиран 9. октобра 1896. године, али резултати нису били задовољавајући јер водоник који је испоручила фирма из околине Штасфурта није био тражене чистоће и стога није омогућио довољно подизања дирижабла. Међутим, неки извори тврде да је тест обављен 8. октобра 1896. Утврђено је да је гас густине 1,15 килограма по кубном метру био неопходан. Гас тог квалитета није се могао набавити неко време, тако да пробни лет није могао да се обави све до новембра 1897, отприлике десет месеци након Шварцове смрти.
Шварцова смрт и први лет његовог дирижабла
уредиШварц није доживео да види свој дирижабл како лети. Између 1892. и 1896. често је путовао, што је утицало на његово здравље. Недуго пре смрти добио је вест да је његов ваздушни брод спреман за пуњење гасом. 13. јануара 1897. срушио се испред бечког ресторана "Код липе" (нем. Zur Linde) и преминуо неколико минута касније од срчане слабости. Историјски извори говоре о блутштурцу (израз који значи или хемоптиза или хематемеза).
Давид Шварц је сахрањен у Средишњем гробљу у Бечу.
Карл Берг је тражио потврду о Шварцовој смрти, сумњајући да је овај побегао из жеље да прода своје тајне. Ипак, Берг је наставио рад са Меланијом, Шварцовом удовицом, и заједно су довршили дирижабл додатком гасног вентила.[9]
Овај други ваздушни брод имао је следеће спецификације: [10]
- Обим: 3250 m³
- Дужина: 47,55 м
- Пречник: 13,49 м
- Мотор: 16 коњских снама (марке Дајмлер)
- Четири пропелера: један пречника од 2,6 м, два пречника од 2 м, и четврти пречника од 2 м који се окреће у хоризонталној равни монтиран испод гондоле да би се летелица померала горе или доле.
- Коверта: 0,2 mm алуминијумске плоче закиване за оквир.
Други дирижабл тестиран је са делимичним успехом у Темпелхофу код Берлина, 3. новембра 1897. Механичар Ернст Јегелс попео се у гондолу и полетео у 15 часова. Међутим, како се ваздушни брод ослободио земаљске посаде, подигао се пребрзо, па је Јегелс искључио елису за подизање вертикалне осе. На надморској висини од око 130 метара погонски ремен је склизнуо са левог пропелера, што је довело до тога да се брод „...[окреће] бочно према ветру, [и са резултатом да се] предњи привез покидао“. Како се брод попео на 510 м погонски ремен је склизнуо са десног пропелера, чиме је ваздушни брод изгубио сав погон. Јегелс је затим отворио новоуграђени вентил за испуштање гаса и безбедно слетео, али се брод преврнуо и срушио, те био тешко оштећен без могућности поправке.[11]
Наслеђе
уредиНеки извори наводе да је гроф Фердинанд фон Цепелин купио Шварцов патент од његове удовице 1898. године, док други извори тврде да је гроф користио дизајн. Међутим, Хуго Екенер, који је радио са грофом Цепелином, одбацио је ове тврдње:
„Гроф Цепелин је преговарао са фирмом господина Берга о куповини алуминијума за његов сопствени брод. Фирма је, међутим, била под уговором да испоручује алуминијум за ваздушне бродове искључиво Шварцовом предузећу. Бергова фирма је тако морала да добије ослобађање од овог уговора договором са Шварцовим наследницима пре него што је могла да испоручи алуминијум грофу Цепелину."[12]
Цви Ротем (1903–1980) написао је једину познату биографију под називом Давид Шварц: Трагедија проналазача. О историји ваздушног брода (нем. David Schwarz: Tragödie des Erfinders. Zur Geschichte des Luftschiffes).[13] Ротем је ту написао да су и Берг и Шварц желели да држе свој рад у тајности.
Извори
уреди- ^ Ernst Heinrich Hirschel, Horst Prem, Gero Madelung, Aeronautical Research in Germany: From Lilienthal until Today, "The Controllable Airship - The Dirigible", pp. 24-25. Springer-Verlag Berlin Heidelberg, (2004) ISBN 978-3-540-40645-7 (eBook ISBN 978-3-642-18484-0)
- ^ Dooley 2004, A.184, citing Robinson 1984, стр. 1 and Berg 1926. Berg and Schwarz signed a contract 23 August 1893.
- ^ Robinson 1973, стр. 6–7 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRobinson1973 (help)
- ^ Dooley 2004, A.185.
- ^ Dooley 2004, A.186.
- ^ Dooley 2004, A.186, in the Prussian Airship Battalion's hangar.
- ^ Whale 1995
- ^ Dooley 2004, A.184. Accounts vary: George Whale wrote that the Berlin firm of Weisspfennig and Watzesch built it while Sean Dooley cites the U.S. airship historian Douglas Robinson as stating the work was done by Berg's engineers.
- ^ Dooley 2004, A.191.
- ^ Robinson 1973, стр. 6 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRobinson1973 (help)
- ^ Dooley 2004, A.193.
- ^ Eckener, Hugo (1938). Count Zeppelin The Man and his Work. Massie Publishing Company. ASIN B003YY9M2G.
- ^ Dooley 2004, A.183.
Литература
уреди- Berg, Dr. Carl. (1926). David Schwarz - Carl Berg - Graf Zeppelin: Ein Beitrag zur Geschichte der Luftschiffahrt. Munich: Eigenverlag.
- Dooley, Sean C. (2004). „Part II: Appendices” (PDF). The Development of Material-Adapted Structural Form (PDF) (Теза). École Polytechnique Fédérale de Lausanne. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-06-25. г.
- Robinson, Douglas H. (1973). Giants in the Sky. Henley-on Thames: Foulis. ISBN 0-85429-145-8.
- Robinson, Douglas H. (март 1984). „Book Review 'Daivd [sic] Schwarz: Tragödie des Erfinders: Zur Geschichte des Luftschiffes. Von Cvi Rotem, Manuscript in limited edition, 1983”. Buoyant Flight. Akron, Ohio USA: Lighter-Than-Air Society.
- Schnitzler, Norbert. 2000. WWW-Tipp der Woche 24/2000 (German summary of museum exhibition)
- Whale, George (1995). British Airships, Past – Present – Future. BiblioBazaar (објављено 26. 10. 2007). ISBN 1-4264-0074-8. (also 1996 Gutenberg version)
Спољашње везе
уреди- Library of Congress Linked Authority File for David Schwarz
- Sucur, Ante. „The Airship of David Schwarz”. Приступљено 19. 10. 2009.
- Sucur, Ante (2008). „The Airship of David Schwarz / The Construction and Testing of the Airship”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г.
- Schwarz's Airship