Димитрије Мита Ценић
Димитрије „Мита“ Ценић (Београд, 29. септембар 1851 — Београд, 21. фебруар 1888) био је српски политичар, новинар и публициста. Био је један од првих српских социјалиста, сарадника Светозара Марковића. Шест година (1874—1880) провео је у тамници под лажном оптужбом да је спремао преврат против Милана Обреновића. Након изласка из затвора покренуо је најпре лист Радник, затим Борбу, Истину и Час.
Димитрије - Мита Ценић | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Димитрије Ценић |
| Датум рођења | 29. септембар 1851. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 21. фебруар 1888. (36 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Школовање
уредиДимитрије - Мита Ценић рођен је 29. септембра 1851. У Београду.[1] Његов отац био је виши државни чиновник, а мајка му је била сестра министра правде Јеремије Станојевића.[1] Преко мајке био је рођак Драгише Станојевића. Као гимназијалац био је члан ђачких дружина, чија бунтовна схватања су одударала од конзервативног породичног оквира, из кога је потицао.[1] Уписао се 1869. на студијe права на Великој школи у Београду.[1] Међутим студије је брзо прекинуо и отишао је 1870. у Москву на студијe медицине.[1]
Социјалиста
уредиУ Москви се повезао са руским револуционарима, па је на себе навукао пажњу руске полиције и због тога је морао да се раније врати у Србију.[1] По повратку наставио је студијe права у Београду и укључио се у социјалистички покрет, у коме је постао близак сарадник Светозара Марковића.[1] У Марковићевом Раденику почео је да објављује своје прве чланке.[2] Због социјалистичке активности дошао је под удар полиције, па је напустио Србију и отишао је најпре у Земун, па онда у Нови Сад.[3] Ширио је социјалистичке идеје у Војводини, па је дошао и под удар аустријске полиције, због чега је морао да напусти Нови Сад и оде у Француску, у Париз.[3] У Паризу је био оптужен за припремање завере против кнеза Милана Обреновића, који је тада боравио у Паризу.[2] Био је притворен више месеци у париском затвору, а онда је прогнан из Француске.[2] Једно време боравио је у Швајцарској, а онда у Енглеској.[2]
У тамници
уредиКада се 1874. вратио у Србију, полиција је непрекидно пратила његово кретање и контакте.[2] Отишао је у Шабац, где га је позвао Јован Милинковић Алавантић, да му помогне у издавању листа.[2] Власт никако није хтела да пусти да се штампа социјалистички лист, па је полиција брзо након тога ухапсила Ценића и Јована Милинковића и оптужила их да су припремали заверу против кнеза.[4][2] Главни сведоци на суђењу била су два Бошњака, који су по свој прилици били полицијски агенти.[4] Ту Милинковићеву аферу наместио је по свој прилици Панта Луњевица, шабачки начелник.[4] Мита Ценић осуђен је на осам година тамнице са тешким оковима на ногама.[2] Милинковић је био осуђен на десет година тамнице. Своје тамновање Мита Ценић описао је у књизи Испод земље или Моје тамновање.[2] Укупно је био шест година у затворима у Београду и Пожаревцу.[5] У тешким оковима је био од 1874. до 1877, а ослобођен је 1880.[3] Помилован је 1880. за време владе Јована Ристића, према једнима након једнога покајничког писма, а према Ценићу након писма његове мајке. И након изласка из затвора остао је под сталним полицијским надзором.[5]
Оснивање Радника и других листова
уредиЗа разлику од других сарадника Светозара Марковића, који су прешли у редове радикала, Мита Ценић се није одрицао ранијих идеја.[5] Мита Ценић је у напредњачком Виделу уређивао унутрашњополитичку рубрику.[5] Радикали су 1881. покренули Самоуправу, коју су уређивали некадашњи сарадници Светозара Марковића, који су социјалистичку странку претварали у сељачко-демократску странку.[6] Мита Ценић се никако није слагао са њима, па је покренуо социјалистички лист Радник.[6] Радник није нападао напредњачку владу, него је углавном писао против радикала због њиховог одступања од Марковићевог учења.[6] Мита Ценић није нанео никакву штету радикалима у њиховој главној бази, у селу.[7] Лист Радник највише су читали београдски студенти, од којих су многи веровали у социјализам, као у последњу реч науке.[7] Мита Ценић је својим листом створио неповерење студената према радикалима. Заједно са њим у Раднику је писао Драгиша Станојевић и њих двојица су нападали своје некадашње другове радикале, сматрајући да су издали социјалистичке идеје.[5] Лазар Пачу је у Самоуправи жестоко напао Ценићеву концепцију социјализма, па је доказивао да је Ценић вулгаризовао идеју социјализма.[5] Из свега тога уследила је вишегодишња полемика између Лазара Пачуа и Мите Ценића.[5] Мита Ценић је 1883. покренуо Борбу, а 1884. Истину.[8] Основао је 1886. књижевно-политичку ревију Час.[8] После тога био је главни сарадник Новог београдског дневника, али због лошег здравља и сукоба са сарадницима напустио је 1887. и тај лист.[8] Умро је од туберколозе 21. фебруара 1888. у Београду.[8]
Референце
уреди- ^ а б в г д ђ е Весна Матовић 1988, стр. 207.
- ^ а б в г д ђ е ж з Весна Матовић 1988, стр. 208.
- ^ а б в Весна Матовић 1988.
- ^ а б в Влада Милана Обр. 1 1934, стр. 357.
- ^ а б в г д ђ е Весна Матовић 1988, стр. 209.
- ^ а б в Влада Милана Обр. 3 1934, стр. 11.
- ^ а б Влада Милана Обр. 3 1934, стр. 12.
- ^ а б в г Весна Матовић 1988, стр. 210.
Литература
уреди- Весна, Матовић (1988). Биографска белешка у књизи Мите Ценића Испод земље или Моја тамновања. Београд: Нолит.
- Мита, Ценић (1988). Испод земље или Моја тамновања. Београд, Нолит.
- Влада Милана Обр. 3 (1934). Влада Милана Обреновића. Београд, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
- Влада Милана Обр. 1 (1934). Влада Милана Обреновића. Београд, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
