Евротунел (енгл. Channel Tunnel, фр. Le tunnel sous la Manche) је железнички тунел испод Ламанша 50,5 km дуг који повезује Фокстон у Уједињеном Краљевству и Кокел у Француској. На најнижој тачки тунел је на дубини од 75 метара.[3][4][5] Са својих 37,9 km (23,5 mi), тунел има најдужу подводну секцију од било ког тунела на свету и трећи је најдужи железнички тунел на свету. Ограничење брзине за возове кроз тунел је 160 km/h (100 mph).[6] Каналски тунел је у власништву и њиме управља Гетлинк.

Евротунел
Мапа тунела
Преглед
ЛокацијаЛаманш (Доверски теснац)
Координате51° 00′ 45″ С; 1° 30′ 15″ И / 51.0125° С; 1.5041° И / 51.0125; 1.5041
Статусактиван
ПочетакФокстон, Кент, Енглеска,
Уједињено Краљевство
(51° 05′ 50″ С; 1° 09′ 21″ И / 51.0971° С; 1.1558° И / 51.0971; 1.1558 (Folkestone Portal))
КрајКокел, Па де Кале, О де Франс, Француска
(50° 55′ 22″ С; 1° 46′ 49″ И / 50.9228° С; 1.7804° И / 50.9228; 1.7804 (Coquelles Portal))
Историја
Отворен
  • 6. мај 1994. (1994-05-06) (tunnel)
  • 1 June 1994 (freight)
  • 14 November 1994 (passenger service)
ВласникGetlink
Оператор
Тип (намена)Through-rail passenger and freight. Vehicle shuttle.
Течнички подаци
Дужина колосека50,45 km (31,35 mi)
Број колосека2 single track tunnels
1 service tunnel
Ширина колосека1.435 mm (4 ft 8 12 in) (standard gauge)
Електрификација25 kV AC overhead lines, 5.87 m[1]
Оперативна брзина160 km/h (99 mph) (track safety restrictions)
200 km/h (120 mph) (possible by track geometry, not yet allowed)[2]
Геолошки профил тунела

Тунел се користи за пролаз брзих путничких возова Еуростар, Евротунел шатл за превоз друмских возила[7] и међународне теретне возове.[8] Тунел је повезан од краја до краја са брзим железничким линијама LGV Норд у Француској и Хај Спид 1 у Енглеској. У 2017. години железничком службом превезено је 10,3 милиона путника и 1,22 милиона тона терета, а шатл је превезао 10,4 милиона путника, 2,6 милиона аутомобила, 51.000 аутобуса и 1,6 милиона камиона (што одговара 21,3 милиона тона терета).[9] Ово се пореди са 11,7 милиона путника, 2,6 милиона камиона и 2,2 милиона аутомобила морским путем кроз Луку Довер.[10]

Идеја за потканалну везу појавила се још 1802,[11][12] али су британска политичка елита и јавни притисак увек одгађали изградњу тунела због националне сигурности.[13] Један рани неуспешни покушај изградње тунела направљен је крајем 19. века, на енглеској страни, „у нади да ће изнудити подршку енглеске владе“.[14] Коначни успешни пројекат изградње Евротунела, почео је 1988, и завршен је 1994. Почетна предвиђања буџета су била 4,650 милијарди фунти што је покрило око 80% цене изградње тунела. Подухват који је био процењен на 5,5 милијарди фунти 1985. године,[15] био је у то време најскупљи грађевински пројекат који је икад предложен. Трошак је коначно износио 9 милијарди фунти (еквивалентно 16 милијарди фунти у 2019. години), што је знатно више од предвиђеног буџета.[16][17]

Од изградње, тунел је имао неколико проблема. Пожар је зауставио изградњу тунела.[18][19] Илегални емигранти покушали су да искористе тунел како би ушли у Велику Британију,[20][21][22] што је изазвало мање дипломатске проблеме око избегличког кампа у непосредној близини тунела са француске стране и његовог затварања 2002.[23]

Порекло

уреди

Ранији предлози

уреди

Године 1802, Алберт Матје-Фавиер, француски рударски инжењер, изнео је предлог за тунел испод Ламанша, са осветљењем од уљних лампи, коњским запрегама и вештачком острвом постављеним на средини канала зарад промене коња.[11] Дизајн Матје-Фавиера предвиђао је прокопани тунел на два нивоа са горњим тунелом који се користи за транспорт, а доњим за проток подземних вода.[24]

Године 1839, Француз Еме Томе де Гамонд, извршио је прва геолошка и хидрографска истраживања на Каналу, између Калеа и Довера. Томе де Гамонд је истражио неколико шема и 1856. године изнео је предлог Наполеону III за ископавање железничког тунела од рта Грис-Нез до Ист Вир Појнта са луком/ваздушним окном на Варн спруду[25][26] по цени од 170 милиона франака, или мање од 7 милиона фунти.[27]

Референце

уреди
  1. ^ Institution of Civil Engineers (Great Britain) (1995). The Channel Tunnel: Transport systems, Volume 4. 108. Thomas Telford. стр. 22. ISBN 9780727720245. 
  2. ^ The Channel Tunnel: Terminals. Thomas Telford. 1993. ISBN 978-0-7277-1939-3. 
  3. ^ „Folkestone Eurotunnel Trains”. Transworld Leisure Limited. Приступљено 11. 2. 2017. 
  4. ^ Institute of Civil Engineers p. 95Шаблон:Inconsistent
  5. ^ Wise, Jeff (1. 10. 2009). „Turkey Building the World's Deepest Immersed Tube Tunnel”. Popular Mechanics. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. 
  6. ^ Dumitrache, Alina (24. 3. 2010). „The Channel Tunnel – Traveling Under the Sea”. AutoEvolution. Приступљено 2. 8. 2014. 
  7. ^ Anderson, pp. xvi–xvii
  8. ^ Chisholm, Michael (1995). Britain on the edge of Europe. London: Routledge. стр. 151. ISBN 0-415-11921-9. 
  9. ^ „Traffic figures”. GetLink Group. Приступљено 11. 7. 2018. 
  10. ^ „About/Performance”. Port of Dover. Архивирано из оригинала 12. 04. 2022. г. Приступљено 11. 7. 2018. 
  11. ^ а б Whiteside 1962, стр. 17
  12. ^ „The Channel Tunnel”. library.thinkquest.org. Архивирано из оригинала 12. 12. 2007. г. Приступљено 19. 7. 2009. 
  13. ^ Wilson pp. 14–21
  14. ^ Paddy at Home ("Chez Paddy") (2nd изд.). Chapman & Hall Covent Garden, London. 1887. 
  15. ^ Veditz, Leslie Allen. „The Channel Tunnel – A Case Study” (PDF). Fort McNair, Washington, D.C., U.S.: The Industrial College of the Armed Forces, National Defense University. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016. 
  16. ^ „How the Channel Tunnel was Built”. Folkestone, England / Coquelles Cedex France: Eurotunnel Group. Приступљено 9. 12. 2016. „It was at the time the most expensive construction project ever proposed and the cost finally came in at £9 billion. 
  17. ^ Flyvbjerg et al. p. 12
  18. ^ „Channel tunnel fire worst in service's history”. The Guardian. 12. 9. 2008. Приступљено 21. 2. 2014. 
  19. ^ „Thousands freed from Channel Tunnel after trains fail”. BBC News. 19. 12. 2009. Приступљено 21. 2. 2014. 
  20. ^ „Four men caught in Channel Tunnel”. BBC News. 4. 1. 2008. Приступљено 19. 7. 2009. 
  21. ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. 23. 5. 2002. Приступљено 19. 7. 2009. 
  22. ^ „French Channel Tunnel train drivers 'haunted' by migrant deaths”. The Daily Telegraph. 1. 10. 2015. Приступљено 18. 1. 2017. 
  23. ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. Приступљено 19. 7. 2009. 
  24. ^ „Channel Tunnel History”. Eurotunnel. Архивирано из оригинала 22. 07. 2012. г. Приступљено 7. 6. 2017. 
  25. ^ Whiteside 1962, стр. 18–23
  26. ^ Wilson, Keith (јануар 1994). Channel Tunnel Visions, 1850-1945. London: Hambledon Press. стр. 6. ISBN 978-1852851323. 
  27. ^ „The Proposed Tunnel Between England and France” (PDF). The New York Times. 7. 8. 1866. Приступљено 3. 1. 2008. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди