Ервин Шинко

Ервин Шинко (рођен: Franz Spitzer) (Апатин, 5.10.1898. - Загреб, 26.3.1967.), југословенски књижевник мађарско-јеврејског порекла. Учесник је Народно-ослободилачког покрета (НОБ), био је редовни члан Академије знаности и уметности у Загребу.

БиографијаУреди

Рођен је у Апатину, 05. октобра 1898. године, у имућној јеврејској породици, која се бавила трговином кудеље.

Престижну Основну школу јеврејске црквене општине, као и четири разреда Грађанске школе, завршио је у родном граду, док је средњошколско образовање наставио у суботичкој Гимназији. Током Првог светског рата, 1917. године, мобилисан је и послат на фронт.

Међуратни периодУреди

Под снажним утицајем, тада изразито актуелне, социјалистичке идеологије (била је присутна и у његовој породици, јер је један од рођака био уредник лево оријентисаног политичког часописа), приступио је, заједно са сестром Барбаром, револуцији у Мађарској, где је учествовао, под вођством Беле Куна, у стварању краткотрајне совјетске републике. Након слома Мађарске совјетске републике живео у краћим периодима широм Европе (Беч, Париз, Цирих, Москва), са краткотрајним боравцима на подручју тадашње Краљевине Југославије.

У периоду 1935-1937. година борави у Москви.

Други светски ратУреди

По избијању Другог светског рата из Француске враћа се у Југославију и преко Дрвара, 1941. године, прелази у италијанску окупациону зону, да би један део рата провео у интернацији, у концентрационом логору на Рабу. Након пуштања на слободу, прикључује се, 1943. године, партизанским јединицама.

Послератна каријераУреди

После рата, настанио се у Загребу, али је често боравио у Новом Саду, где је био ангажован као професор, а од 1959. године и шеф Катедре за мађарски језик и књижевност на Филозофском факултету. Дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности постао је 1950. године, а од 1960., и њен редован члан.

Књижевна каријераУреди

У свет књижевности ушао је 1916. године, објавивши прве поетске радове (збирка песама „Ноћи и зоре“), под псеудонимом Ервин Шинко, а који ће, од тада, користити целог живота. За време боравка у Бечу (1922.) покреће књижевни часопис „Тествер“, да би своје књижевне прилоге, до 1939. године, публиковао у познатим европским часописима, у Будимпешти, Бечу, Братислави, Коложвару, Паризу, Москви, итд. Након ослобођења, објављује и у бројној југословенској књижевној периодици („Литература“, „Република“, „Форум“, итд. ).

Богати књижевни опус Ервина Шинка, између осталог, чине: збирке песама („Болни Бог“-Беч 1922.), романи („Четрнаест дана“-1947. и „Оптимисти“-1954.), новеле („Аронова љубав“-1951. и „Егидис креће на пут“), књижевне студије и есеји („Фаланга Антихриста“-1957.), „Баук кружи Европом“-1951.) и дневници („Роман једног романа“-1955. и “Дрварски дневник”-1987.).

Смрт и наслеђеУреди

Умро је у Загребу, 26. марта 1967. године, а у знак поштовања према Шинковом књижевном стваралаштву, једна улица у Апатину носи његово име.

Дуго времена, на једној кући у улици Димитрија Туцовића у Апатину, налазила се погрешно постављена спомен плоча, на којој је између осталог писало, да то родна кућа Ервина Шинка. Увидом у Матичне књиге рођених, може се констатовати да је његова родна кућа наведена под бројем 742, односно кућа у данашњој улици Петра Драпшина бр. 11 (данас трговачка радња „Квин“).