Еритрејска оријентално-православна црква
Еритрејска оријентално-православна црква (тигриња: ተዋህዶ ቤተ ክርስትያን ኤርትራ / Tewahədo Bet'ə K'rstian Ertra; итал. Chiesa ortodossa Eritrea) је помесна оријентално-православна црква у Еритреји. Црква је историјски била уско повезана с Коптском оријентално-православном црквом, а након независности Еритреје 1993. отцепила се од Етиопске оријентално-православне цркве. Броји око 2 милиона припадника у Еритреји и расејању.
Еритрејска црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.
Већ 1920-их италијанске колонијалне власти основале су једну еритрејску православну цркву, огранак Етиопске оријентално-православне цркве. Намера им је била да умање утицај Етиопије у Еритреји. Након повлачења Италије 1936. са ових простора дошло је до поновног уједињења ових двеју цркава у једну.
Године 1998. коптски папа Шенуда III именовао је епископа Филипоса за првог патријарха Еритрејске православне тевахедо цркве признајући јој аутокефалност, што је признала и Етиопска оријентално-православна црква.
После смрти абуна Филипоса 18. септембра 2003, прво је изабран абуна Јакоб за патријарха 1. децембра 2001. а затим абуна Антонио 2004. (У јануару 2006. патријарх Антонио доспео је у кућни притвор, јер је његово понашање црквено веће сматрало непримереним, јер је ударио једну часну сестру).
Године 2006. епископ Диоскорос је изабран за патријарха на захтев еритрејске владе, али до данас није почео да обавља своју службу, пошто један патријарх може да преузме ту дужност тек после смрти свог претходника. 79-годишњи абуна Антонио је 27. маја 2007. ухапшен у једној „хитној акцији“ како је Амнести интернашонал саопштио у јуну 2007. године.
Литургијски језик Цркве је гиз, којим се служи и Етиопска оријентално-православна црква, но у свакодневном животу се више не користи.
Храм Еритрејске православне тевахедо цркве налази се у главном граду Асмари и носи име Нда Маријам.
Током последњих година, црква делује у веома отежаним политичким и друштвеним околностима, а њени припадници су често изложени нападима.[1]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „СПЦ (2018): Прогоњени хришћани и Црква на издисају у Еритреји”. Архивирано из оригинала 01. 08. 2018. г. Приступљено 01. 08. 2018.
Литература уреди
- Зизјулас, Јован (2001). „Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних (оријенталних) нехалкидонских цркава” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 135—152.
- Јањић, Драгана (2012). Дохалкидонске цркве. Лепосавић: Институт за српску културу.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Николић, Сања (2013). За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Hatem Elliesie: Der zweite Band der Encyclopaedia Aethiopica im Vergleich. in: Orientalistische Literaturzeitung, Berlin 2007, S. 397ff. (406).
- Pinggéra, Karl (2010). „Die Äthiopisch-Orthodoxe Kirche und die Eritreisch-Orthodoxe Kirche”. Ур.: Lange, Christian. Die altorientalischen Kirchen: Glaube und Geschichte. Wissenschaftl.Buchgesell.
- Rainer Voigt: Die Erythräische-Orthodoxe Kirche, in: Oriens Christianus, Band 83 (1999), S. 187ff.