Задовољство (будизам)

Задовољство (пали: kāma или sāmisa sukha) је пријатан осећај настао услед дражења чула.[1]

Буда је учио да задовољства чула треба посматрати као опасност, јер из њих настају разне невоље и патња. Он је саветовао напуштање жеђи за чулним задовољствима, као важан корак ка ослобођењу.

Будино учењеУреди

Буда признаје да је раније уживао и био везан задовољствима чула, али касније, кад је разумео њихов настанак, привлачност и опасност, напустио је жеђ за задовољствима и постигао смирење ума.[2] Он је некон тога саветовао да "сагледамо опасност коју у себи носе и да је избегнемо" (M.I,85). Да бисмо то постигли, потребно је анализирати задовољство и схватити шта је привлачно, а шта опасно у њему, и како га напустити.[3]

Извори задовољстваУреди

Анализирајући природу задовољства, Буда указује да човека привлаче "пожељне, примамљиве, допадљиве" дражи (облици, звуци, укуси, мириси, додири) које прима путем чула.[3] Он наводи пет струна чулне жеље које везују човека:

Пет је струна чулне жеље. Облици доступни оку, звуци доступни уху, мириси доступни носу, укуси доступни језику, додири доступни телу. Задовољство и ужитак који зависе од тих пет струна чулне жеље, се назива чулним задовољством.[4]

Због чулне жеље, човек се заноси предметима чула:

Око се усхићује облицима, наслађује се облицима, ужива у облицима, заноси се облицима. Ухо се усхићује звуцима... Нос се усхићује мирисима... Језик се усхићује укусима... Тело се усхићује додирима... Ум се усхићује мислима, наслађује се мислима, ужива у мислима, заноси се мислима.[2]

Опасности задовољавањаУреди

Буда је учио да патња настаје из жеђи за задовољствима и постојањем:

Патња настаје из жеђи за задовољствима, из жеђи за постојањем, из заблуде да се смрћу све окончава.[5]

Он указује на опасност задовољавања чула, наводећи разне послове којима се човек бави, услед чега мора да се суочи са хладноћом, врућином, повредама, и ризикује смрт од глади и жеђи. Такође указује на сукобе који настају услед угађања чулима:

Због задовољења чула краљеви се свађају са краљевима, племићи са племићима, свештеници са свештеницима, домаћини са домаћинима; мајка се свађа са дететом, дете са мајком, отац са дететом, дете са оцем; брат се свађа са братом, брат са сестром, сестра са братом, пријатељ са пријатељем. И током тих свађа, кавги и препирки насрћу једни на друге песницама, каменом, штапом или ножем, чиме узрокују смрт или тешку патњу.[3]

Због задовољства, људи воде ратове и чине једни другима велико зло:

Са чулним задовољством као узроком, извором и основом, људи се боре међусобно, воде ратове, проваљују у куће, пљачкају, краду, пресрећу на путу, заводе жене и бивају због свега тога кажњавани.[1]

Такође, Буда је сматрао чулна задовољства узроком потиштености. Он је поредио уживање у чулним задовољствима са позајмљивањем туђих раскошних ствари (луксузна кола и драго камење), како би уживао у њима. Међутим, када власници узму своје ствари натраг, човек остаје потиштен.[6]

Буда за човека који је везан струнама чулних задовољстава каже да је у загрљају несреће, демон са њим може радити шта му је воља, "попут јелена кад се уплете у мноштво замки и лежи беспомоћан; ловац са њим може да ради шта му је воља".[7]

Немогућност задовољењаУреди

Међутим, ма колико угађали чулима, трајно задовољство не може бити постигнуто:

Ни киша дуката не може задовољити страсти; болни су кратки ужици - тако увиђа паметан човјек.[8]

Буда је човека који гања задовољства чула поредио са уморним псом, који узалуд покушава да се засити глођући окрвављен костур.[6] Он је задовољство још поредио са сном о дивним парковима, шумарцима, језерима, а кад се човек пробуди ничега од тога нема.[6]

Задовољавање као поремећајУреди

Буда је поредио оног ко гања задовољства са оболелим од лепре, ”са ранама и пликовима по удовима, црви га изнутра рију”, који се чеше док не направи отворене ране, а онда их анестетизује изнад јаме са ужареним угљевљем. И што се више чеше, све гнојавије, смрдљивије и загађеније те ране постају. Па ипак, он налази одређено задовољство у чешању својих рана. Исто је тако са онима који ”горе грозницом задовољства чула”. Што се више препуштају задовољствима, то се њихова жеђ увећава и више горе грозницом. Па ипак, и даље налазе одређено задовољство у чулима.[2]

Буда након тога објашњава да тај губавац, ако би се коначно излечио од лепре, сигурно не би завидео другом губавцу који прљи своје ране изнад јаме са ужареним угљевљем.[2] Штавише, ако би сад неко њега, као здравог човека, покушао да вуче ка оној јами са ужареним угљевљем, он би се сигурно отимао, "јер та ватра у јами заиста боли, пржи и пече." Буда поентира да је она и раније једнако болела, пржила и пекла, само човек је човек оболео од лепре, чија су чула била поремећена, то погрешно доживљавао као пријатност.[2]

Исто тако су, задовољства чула и у прошлости пекла, болела и пржила; у будућности задовољства чула ће такође пећи, болети и пржити; као што и сада задовољства чула пеку, боле и прже. Али она бића која нису ослобођена жудње за задовољствима чула, која бивају прогутана жељом за задовољствима чула, која горе грозницом за задовољствима чула, њима су чула поремећена; тако, иако их задовољства чула заправо пеку, она то погрешно доживљавају као пријатност.[2]

Напуштање задовољавањаУреди

Буда је такође указао на излаз у погледу задовољавања чула, који се састоји у укидању жеђи. Он је саветовао да треба избегавати задовољства, али и самомучење (види средњи пут):

Онај који се определио за живот духа, треба да се клони две крајности. Једна је живот посвећен задовољствима и уживањима, што је ниско, неплеменито и некорисно. Друга је живот изложен мучењима, што је ружно, недостојно и некорисно. Ослобођени се удаљио од обе крајности зато што је открио прави пут који води сазнању, великој мудрости, узвишености, унутарњој светлости и нирвани.[5]

Врхунско задовољствоУреди

 
Статуа Буде (Гандара, 1-2. в.)

Буда је говорио да постоји врхунско задовољство које није повезано са задовољењем чула:

Ја видим како бића која нису ослобођена жудње за задовољењем чула бивају прогутана жељом за задовољењем чула, горе грозницом за задовољењем чула, препуштају се задовољењу чула, и ја им не завидим, нити се усхићујем тиме. А зашто? Зато што постоји задовољство који није повезано са задовољењем чула, није повезано са неповољним стањима ума, а превазилази божанско блаженство. И пошто ја у њему уживам, немам зависти према ономе што је ниже, нити у томе уживам.[2]

ТумачењаУреди

Задовољство је искуство које улепшава наш живот, али ако постане опсесија, тада може бити врло деструктивно. То се може догодити барем на три начина:

  • Природа органа чула је таква да их дужа стимулација отупљује, па је за исти ниво задовољства потребна јача стимулација. Тиме се упада у зачарани круг трагања за новим задовољствима и још јачом стимулацијом.[1]
  • Жеђ за задовољством може нас навести да на људе не гледамо као на оно што заиста јесу, већ као на средства за прибављање задовољства. Ово нас може учинити крајње себичним и склоним манипулацијама.[1]
  • Задовољства појачавају у свести фантазије и мисли везане за задовољства, чиме изазивају чежњу, узнемиреност и незадовољство, што може бити велика препрека за чист ум.[1]

ЛитератураУреди

  • Veljačić, Čedomil (1990). Budizam. Beograd: KTRZ OPUS. Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2015. Приступљено 04. 10. 2015. 
  • Dhammika, Šravasti (2009). Budizam od A do Ž. Beograd: Srednji put. 

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Budizam od A do Ž
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Māgandiya sutta
  3. 3,0 3,1 3,2 Kratki govor o okeanu patnje
  4. ^ Bahuvedaniya sutta
  5. 5,0 5,1 „Čedomil Veljačić: Budizam”. Архивирано из оригинала на датум 15. 6. 2012. Приступљено 23. 8. 2015. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Govor Potaliyi
  7. ^ Govor o plemenitom traganju
  8. ^ „Put ispravnosti”. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2011. Приступљено 23. 8. 2015. 

Види јошУреди

Спољашње везеУреди