Игриш
Игриш (рум. Igriș) је насељено место у општине Велики Семпетар, округ Тимиш у Румунији.[1][2] Налази се на надморској висини од 87 м.
Игриш Igriș | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | ![]() |
Округ | Тимиш |
Општина | Велики Семпетар |
Становништво | |
— (2011) | 1.115 |
Географске карактеристике | |
Координате | 46°06′47″ СГШ; 20°47′05″ ИГД / 46.113056° СГШ; 20.784722° ИГДКоординате: 46°06′47″ СГШ; 20°47′05″ ИГД / 46.113056° СГШ; 20.784722° ИГД |
Временска зона | UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST) |
Апс. висина | 87 м |
Остали подаци | |
Поштански број | 307386 |
Позивни број | 0256 |
Регистарска ознака | TM |
ПрошлостУреди
Ту је постојао цистерински манастир који су уништили Татари током најезде 1241. године. Исти је основала супруга угарског краља Беле III, а у њега су дошли монаси из Француске. Игриш је 1541. године постао власништво тамишког префекта Петра Петровића, који је ту поставио српску војну посаду. Турци су већ 1551. године место уништили и оно је запустело.
По "Румунској енциклопедији" у 17. веку обнављају га насељеници, бројни Срби; помиње се као насељено место (1647). У следећем 18. веку више нема много Срба, а доминирају Румуни који се насељавају у два таласа (1715. и након 1750). Срби граничари су масовно отишли у Русији 1751. године.
Јегриш је 1764. године православна парохија у Чанадском протопрезвирату.[3] По аустријском царском ревизору Ерлеру место "Егриш" је 1774. године било у Модошком округу, Чанадског дистрикта. Становништво је било претежно влашко.[4] Када је 1797. године пописан православни клир у месту "Јегриш" су била четири свештеника. Пароси, поп Јован Георгијевић (рукоп. 1784), поп Живан Николајевић (1787), поп Гаврил Георгијевић (1796) и ђакон Василије Путић служили су се сви српским и румунским језиком.[5]
СтановништвоУреди
Према попису из 2002. године у насељу је живело 1.202 становника.[6]
Попис 2002.Уреди
РеференцеУреди
- ^ „The GeoNames geographical database”. 2012.
- ^ „Communes of Romania”. Statoids. Gwillim Law. 2010-07-27. Приступљено 4. 7. 2015.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
- ↑ 6,0 6,1 „Recensământul Populaţiei şi al Locuinţelor”. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-18. Приступљено 2011-12-08.
Спољашње везеУреди
- Primăria Sânpetru-Mare (језик: румунски)