Отворите главни мени

Идеални гасови су гасови који не постоје у природи. Сачињени су од веома ситних честица, молекули идеалног гаса су међусобно удаљени, што доводи до тога да су међумолекуларне силе привлачења и одбијања занемарљиве. Молекули идеалног гаса се сударају са зидовима суда у коме се налазе при чему мењају само правац и смер док има брзина остаје иста, тј. константна: . Дакле, занемарује се интеракција између честица гаса.[1][2] Идеализација има сврху за лакше рачунање физичко-хемијских гасних једначина. Стање реалног гаса описују једначине попут Ван дер Валсове једначине.

Класична термодинамика идеалног гасаУреди

Једначина стања идеалног гаса је:

 

Ова једначина је изведена из:

  (за константне T и n);
  (за константне P и n); и
  (за константне T и P).

Комбиновањем ова три закона може се показати да:

 , или
 .

Под идеалним условима,   ; те је,  .

Унутрашња енергија идеалног гаса је:

 

где

Да би се прешло са мактроскопских величина (лева страна следеће једначине) на микроскопске (десна страна), користи се

 

где

Расподела вероватноће честица по брзини или енергији је дата Максвел-Болцмановом расподелом.

Закон идеалног гаса је екстензија експериментално изведених гасних закона. Реални флуиди мале густине и високе температуре опонашају класични идеални гас. Међутим, на нижим температурама и вишим густинама, долази до девијације реалног флуида од понашања идеалог гаса, посебно при кондензацији из гаса у течност, као и при прелазу из гасовитог у чврсто стање. Ова девијатиција се изражава фактором компресибилности.

ИзвориУреди

  1. ^ Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393. 
  2. ^ Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st изд.). University Science Books. ISBN 0935702997. 

ЛитератураУреди