Илија Јовановић

четнички војвода

Илија Јовановић Пчињски, конспиративно име Часлав. Био је четнички војвода и шеф горског штаба Источног Повардарја, односно командант српских чета околине Куманова, Прешева, Криве Паланке и Кратова за време српске четничке акције у Старој Србији и Македонији.[1]

Илија Јовановић
Ilija Jovanovic Caslav.JPG
Илија Јовановић
Пуно имеИлија Јоовановић
Датум рођења(1878-08-02)2. август 1878.
Место рођењаПреображење
 Кнежевина Србија
Датум смрти1913.(1913-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (34/35 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија

БиографијаУреди

Родио се у селу Преображењу код Врања 1878. У Врању је завршио основну школу, гимназију у Параћину, два разреда учитељске школе у Београду и подофицирску артиљеријску школу у Крагујевцу. Као млад поручник укључио се у четничку акцију већ 1904. године.

Горски штабУреди

Часлав Пчињски, како му је било конспиративно име, није био четнички војвода народног типа као Петко Илић или Мицко Крстић који је само тражио освету и борбу, већ официр-организатор са изграђеном представом о потреби командног ланца, дисциплине и координације међу српским четама. Године 1905. послат је на планину Козјак да створи горски штаб, курирску службу, командни ланац и општу стратегију српских чета. Након примања дужности шефа горског штаба за коју се залагао и коју је сам створио успео је да спречи расуло настало након четничких погибија на Петралици, Бељаковцу, Гуглину и Великој Хочи у пролеће и лето 1905. године. Реорганизовао је и повезао српска села од српске границе до Овчег Поља и Криве Реке. Под његовом командом биле су чете Ванђела Димитријевића, Крсте Трговишког, Ристе Старачког, Спасе Гарде, Темељка Барјактаревића, Јована Станојковића Довезенског, Косте Пећанца и Ђорђа Ристића Скопљанчета.

Крстарећи планинама изгубио је здравље и већ 1906. морао је да се повуче у Србију на месту шефа штаба заменио га је Михаило Ристић-Џервинац.[2]

Последње годинеУреди

Због слабог здравља Илија Јовановић је повучен у Врање 1905. где су његове организаторске способности искоришћене у Извршном одбору српске одбране, граничној команди и магацину српских чета. Болест га је полако изједала све до краја 1913. када је преминуо.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/03/02/srpski/F03030101.shtml;
  2. ^ Краков, Станислав (1930). Пламен четништва. Београд: 1930. стр. 198—201. 
  3. ^ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књ. 2, 166.

ЛитератураУреди