Исидор Николић-Џавер
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Исидор Пл. Николић-Србоградски (Џавер) (Србобран, 4. фебруар 1805 — 14. фебруар 1862)[1] је био српски политичар.
| Исидор Николић-Џавер | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. фебруар 1805. |
| Место рођења | Србобран, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 14. фебруар 1862. (57 год.) |
| Место смрти | Сомбор, Аустријско царство |
Биографија
уреди
Рођен је у породици Симеона - Симе и Ане Николић, и потиче из старе племићке србобранске породице Џавер, која је племенита од 1. марта 1751. године. Предикат Србоградски породица носи од добијања племства, по Србобрану који се тада звао Србоград.[2] Потписивао се Исидор 1861. године као племић од Србограда.
Након завршене гимназије у Сентомашу, наставио је студије филозофије и права у Сегедину, Печују и Пешти.[3] По другом извору[4] студирао је у Пожуну филозофију (1822-1824) и права (1824-1826).
Као адвокат ступио је у службу у жупанији у Сомбору. Године 1835. он је адвокат мађарског права, бележник Бачког комунитета и члан Сремског судског већа.[5] За секретара намесничког већа у Будиму постављен је 1843. године. Био је посланик на црквено-народним саборима у Карловцима 1837. и 1842. године, а 1843. године прихватио је дужност секретара Угарског намесничког већа. Као царско-краљевски повереник именован је 1849. године за врховног жупана[6] у Бачкој и Торонталској жупанији и Вршачком округу. Преселио се тада у Сомбор где ће обављати свој посао. На тој функцији је остао све до 1852; а потом, по укидању великог жупанства, постављен је за губеријалног саветника (1852—1853). Пензионисан је као врховни комесар бачког, вршачког и торонталског окружја.
Његове велике заслуге за српски народ су пале у заборав, због неприхватања од стране Милетића и омладине. По њима је он био аустрофил и конзервативан. Компромитовао се 1852. године као аутор оде - аустријском цару Францу Јосифу. Био је почасни члан Матице српске од 1847. године, када је уплатио прописан прилог.[7] Објавио је тим поводом пригодни чланак децембра 1847. године, под насловом "Мила Матице сербска", у Српском народном листу у Пешти.
У браку са Аном имао је два сина: Владислава и Исидора.
Умро је на Сретење 1862. године у Сомбору, где је до тада живео.[8]
Каријера
уредиНиколић се на положају великог жупана нашао у тешко и смутно време. У тадашњој пост-револуционарној Аустро-угарској монархији почела се спроводити политика бруталног сузбијања српског народног духа и насилног увођења немачког језика. Одмах по свом намештењу суочио се са многобројним акутним проблемима, чије се решавање није могло одлагати. Као последица ратних дејстава и слома Револуције у народу је завладала велика немаштина и глад; ситуацију је додатно погоршало ширење марвене куге, као и додатни намети за издржавање царско-краљевске војске. Становништво је масовно умирало. Сагледавајући тежину и размере ситуације, у којој се српски живаљ нашао, Николић је без сагласности и консултовања Владе и Цара, о државном трошку набавио и доставио народу велике количине хране и жита. Тиме је спречио катастофу. Издејствовао је обнављање око 18.000 порушених кућа и неколико цркава, од којих је једна у његовом родном Србобрану. Поред ње, међу обновљеним црквама, достојне помена су црква у Чуругу и у Бечеју.
Био је наочит човек, висок и крупан Бачванин, патриота, човекољубив и праведан. Своје Србобранце је због њиховог јунаштва изузетно уважавао и волео. За време Мађарске буне (1848—1849), после пада Србобрана (Сентомаша) православни храм Светог Богојављења Господњег у Србобрану био је до темеља порушен и спаљен а тадашње гробље преорано... Док су се згаришта спаљених кућа још димила Исидор је као царски изасланик стигао у Србобран. Србобранци су га дочекали са одушевљењем и надом. О овоме сведочи потресан говор који је при дочеку одржао извесни Манојловић. Текст овога говора, који је иначе написан на словеносрпском језику, чува се у историјском архиву Црквене Општине у Србобрану. Исидор је на рушевинама храма одржао потресан говор и обећао да ће се заложити и издејствовати код аустријског цара Фрање Јосифа Првог, који му је иначе био је лични пријатељ, да се у храм поново изгради, још већи и лепши. Ово обећање је, као што је споменуто и одржао. Поред сагласности и новчане помоћи коју је измолио од цара и сам је био велики ктитор и добротвор храма, о чему сведочи грб породице Николић, насликан у четири угла олтарске апсиде тада новоизграђеног храма; који и дан данас тамо стоје.
Међу великим противницима са којима је успешно успевао да изађе на крај у очувању српских интереса био је краљевски војни комесар Карл Латиновић, помађарени Буњевац, бивши поджупан Бачке, ватрени присталица мађарских револуционарних идеја и Кошутове шовинистичке и сепаратистичке политике. Он је био веома активан и нимало безопасан у свом подривачком и антисрпском делању; стога је Николић благовремено реаговао, блокирајући њихове акције, разрешивши Латиновића дужности краљевског комесара и протеравши га из Сомбора. Тиме је умањио његов штетан утицај на више слојеве мађарског и буњевачког грађанства и онемогућио његово даље деловање против српских интереса.
Служећи свом српском народу стизао је да се бави и књижевношћу. У 100. и 101. броју Летописа Матице српске издао је Штатистику бачких православних парохија из 1733. године. Матица српска му је издала књигу: Цар Лазар или паденије сербског царства - жалостна игра (1835), а написао је и следеће књиге:
- Приликом закљученија Сербског Сабора (1837)
- Спомен народа Сербског у бизантијским списатељима (1843)
- Војводство Срба Аустријских (1849) (књига у ПДФ формату)
као и оне од којих су неке објављене у Летописима Матице српске, Народном листу и Седмици. Песме је често писао на латинском језику, као и прву из студентских дана. Позната је његова ода на смрт пријатеља пештанског адвоката и новинара Теодора Павловића - Плач над гробом... (1854). Пред смрт је намеравао да покрене свој политички лист Душан у Пешти,[9] који би радио у "монархистичко-аристократско-демократском правцу",[10] али није добио потребну подршку. Чак шта више, Ђура Поповић и други су га чак нападали због тога.
Његово Отворено писмо је добра илустрација саборских захтева и тадашњих националних стремљења српског народа у Угарској ка слободи и националним правима.
Референце
уреди- ^ „Nikolić, Isidor von (1805-1862), Schriftsteller und Politiker”. www.biographien.ac.at.
- ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1990.
- ^ "Даница", забавник, Беч 1828.
- ^ "Енциклопеија Српског народног позоришта", Нови Сад
- ^ Исидор Николић: "Цар Лазар или падење сербског царства", Будим 1835.
- ^ Јован Ђорђевић: "Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског...", Нови Сад 1852.
- ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1876.
- ^ "Јавор", Нови Сад 1862.
- ^ "Даница", Нови Сад 1862.
- ^ Исидор Николић: "Предтеча Душана" (летак), Сомбор 24. новембар 1861.
Литература
уреди- Србобран у историјској прошлости, проф. др Радослав Ј. Субић
- Похвала врховног жупана Бачке, Торонтала и вршачког округа Исидора Николића из 1850. године, Петар В. Крестић (књига у ПДФ формату:Похвала врховног жупана Бачке, Торонтала и вршачког округа Исидора Николића из 1850. године[мртва веза]
