Комунистичка партија Шпаније

Комунистичка партија Шпаније (шп. Partido Comunista de España) је политичка партија која делује у Шпанији и трећа најјача партија у земљи. Чланица је коалиције Уједињена левица и утицајна је у највећем шпанском синдикату, Радничке комисије.

Комунистичка партија Шпаније
Partido Comunista de España
Logotipopce.svg
Генерални
секретар
Хосе Луис Сентела
ОснивачДолорес Ибарури (почасна председница; трајна функција)
Основана14. новембра 1921.
ПретходникШпанска комунистичка партија
Шпанска комунистичка радничка партија
СедиштеМадрид
 Шпанија
НовинеРаднички свет
Млади огранакСавез комунистичке омладине Шпаније
Број чланова 35 000[1]
Идеологијамарксизам,
комунизам,
републиканизам,
секуларизам
Политичка позицијакрајња левица
Европска странкаПартија европске левице
Бојецрвена
Конгрес посланика
2 / 350
Сенат Шпаније
1 / 226
Европски парламент
1 / 54
Веб-сајт
www.pce.es

ИсторијатУреди

КП Шпаније основана је спајањем Шпанске комунистичке партије и Шпанске комунистичке радничке партије 1921. године. Уједињена партија постала је чланицом Коминтерне и 1922. године одржала свој Први конгрес у Севиљи. До краја 1922, имала је око 5000 чланова.[2]

Током диктатуре Мигела Прима де Ривере, све странке, укључујући и КП Шпаније, биле су подвргнуте репресији и насиљу, али нису забрањене. Године 1925, КПШ залагала се за укидање Риверине диктатуре и монархије, оснивање федеративе републике, давање независности Каталонији, Баскији и Мароку, слободу удруживања, организовање радничких савета по фабрикама и остало.[3]

До проглашења Шпанске републике 1931, КП Шпаније била је поприлично ослабљена од прогона и фракционаштва. након почетка грађанског рата 1936, КП Шпаније је заједно с републиканском владом учествовала у сузбијању социјалистичке револуције коју су проводиле неке радикалне левичарске организације. КП Шпаније је водила овакву политику по наредби Коминтерне, односно СССР-а, јер Совјети нису хтели да буду оптужени да користе рат за увођење бољшевизма у Шпанији, што би угрозило савез с Француском и Великом Британијом и оставило СССР самог у потенцијалном сукобу с нацистичком Немачком. Током првих месеци рата, број чланова КПШ порастао је са 30.000 на 100.000.

Након пораза Републике 1939, КП Шпаније наставила је да илегално делује под Франковом диктатуром, а успела је да задржи функционалну организацију. По почетку Другог светског рата, шпански комунисти су се борили углавном у Француском покрету отпора и у Совјетском Савезу.

Године 1942, нови секретар партије постала је Долорес Ибарури — “Ла Пасионарија”. После рата, руководство КП Шпаније углавном се налазило у Француској. Након доласка Сантијага Кариља на чело партије, 1963. је напуштена политика оружане борбе против Франкове диктатуре и од 1977. усвојена политика Еврокомунизма.

Деловање после 1975.Уреди

Након краја диктатуре, легалан рад Партије омогућен је 1977. године. Тада је имала преко 200 000 чланова. Вођство Партије прихватило је компромис са буржоазијом и признало уставну монархију. Ово је већина чланства сматрала издајом. Током 1970-их, неколико радикалнијих група се издвојило из КПШ и формирало сопствене комунистичке партије.

Од 1986, КП Шпаније и неколико осталих левичарских партија формирало је коалицију Уједињена левица, која делује и данас. Партија је тада имала око 30 000 чланова.

Секретари партијеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Entre coalición y partido, la evolución de modelo organizativo en IU, Luis Ramiro Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2012), Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Payne, S.G. The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism. New Haven: Yale University Press, 2004. p 15.
  3. ^ Payne, S.G. The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism. New Haven: Yale University Press, 2004. p 18-19.

Види јошУреди