Корисник:BuhaM/Пројекти

Расковник

Расковник је митска биљка, најпознатија од неколико сличних које постоје само у причама из српске, односно словенске митологије.^[1] Приписују му се многе магијске моћи, а најчешће она да може да откључа све што је закључано. Употреба расковника често је везана за проналажење скривеног блага, о ком у српском народу постоји велики број митова, а посебно су распрострањени у источној Србији где се и данас могу срести трагачи за хајдучким златом.^[2]

У сврљишком крају расковник се назива још и расков или земаљски кључеви”.^[а]^[4] У околини Лесковца ова биљка је позната и под именом расков с'с децу, јер понекад личи на човека са децом.^[5]

Етимологија

Назив биљке расковник у етимолошкој је вези са глаголом „ковати” и упућује на моћ ове биљке да отвори, раскује сваку браву^[6] — расковник од расковати нешто што је оковано, закључано. У првом издању Српског рјечника из 1818. године Вук Караџић није уврстио реч „расковник”,^[7] док у издању из 1852. пише следеће:^[8]^[9]

„

ра́ско̑вни̑к, m. некаква (може бити измишљена) трава, за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. Ову траву желе особито они који траже у земљи новаца, јер кажу да су они, особито гдје их је много, тако затворени да се без ње не могу отворити и извадити. Приповиједа се у Земуну да је ондашњи један трговац, желећи такову траву наћи, некакву бабу метнуо у букагије,^[б] па је пустио ноћу да иде по ливади: па као гдје би се букагије саме од себе отвориле, ондје мора бити расковник.

”

Расковник у митологији словенских народа

Осим у Срба расковник се, као биљка са сличним моћима али под различитим именима, среће и у другим земљама у којима живе Срби, као и у митологији других словенских народа:

У Славонији су забележена веровања о биљци земаљски кључ, која су слична веровањима о расковнику.
Чудотворна трава која отвара сваку браву у околини Бара у Црној Гори позната је под именом демир-бозан (разби-гвожђе).
У Македонији се трава са оваквом моћи називала еж трева (јеж-трава).
Слична моћ у Срему придавана је тзв. штиpгастој трави, која се човеку сама закачи за опанак ако хода по трави на Велику суботу, „после развезивања црквених звона”.^[12]

Назив расковник распрострањен је код Срба (Србија, Херцеговина) и Црногораца (племе Кучи). У околини Лесковца ова биљка се назива расков (Ђорђевић 1958, 581-582), код Бугара разковниче (Белоградчишко, Кутловско, Орјаховско, Бургаско; Маринов 1994, 110-111), у Македонији - еж трава (Цепенков 1980, 33), у околини Бара у Црној Гори - демир-бозан (тур. "разби-гвожђе"; Јововић 1896, 101), у Срему - шпиргаста трава (Ловретић 1902, 116-117), у Славонији - земаљски кључ (Hirc 1896, 5-6; Biljan 1907, 156), у околини Лесковца - земљи кључеви (Ђорђевић Д. 1958, 582), у Госпићу у Хрватској - кључ земаљски и трава од букагија (Biljan 1907, 154), у Пољицама у Далмацији - трава од отвора (IvaniЕЎeviД‡ 1905, 225). На острву Цресу биљка којој се приписује моћ да отвара свака врата назива се se-otpira (Bartulin 1898, 266). Уз ову биљку, да би се врата отворила, потребно је рећи "жберликете", а да би се затворила - "жберлокете". У Пољицама улога отварања свих брава приписивана је и дителини од четири листа (IvaniЕЎeviД‡ 1905, 226). Код Словенаца у Савињској долини приповедало се да мавричин корен отвара све браве. По тамошњем веровању он се могао наћи на месту где се дуга ("маврица") ослања на земљу и да се њиме хране неке птице (Kelemina 1997, 257). По другом извору маврица се описује као сасвим црна биљка с црвеном главицом (BarlГЁ 1937, 181-182). Код руса и Украjинаца биљка која одговара расковнику позната је под називом разрС‹в-трава (Гура 1997, 712-713; МС 1990, 453; Маркевич 1991, 117-118, итд.), на руском Северу - лом (Гура 1997, 326), код прикарпатских Украјинаца - клин-трава (Гура 1997, 712-713), код Пољака (Серадски регион) - rozryw (Гура 1997, 713). И код других европских народа, од античког времена до данас, позната су слична предања која се везују за биљке различитих назива, међу њима најпознатија је мандрагор

Опис и моћи расковника

Верује се да расковник израсте, процвета и увене у току једне ноћи (ноћи пуног месеца), и да током тог светли. Међутим и поред свог сјаја расковник је тешко наћи.^[1] Према другом веровању, расковник се може пронаћи само уочи Ђурђевдана, у поноћ. Најбоље је ако трагач зна на ком месту расте и тада „мораш да седнеш ту и да мотриш како он ниче и расте, јер док не сване сунце он расте, цвета и процветава, и не познаје се где је био”. Ако трагач не зна тачно на ком месту расковник ниче, мора стрпљиво чекати зору, када (према веровањима из сврљишког краја) долази орао и „трчи да откине цвет и да га прогута, јер га чува и даје му моћ живота дуго година, јер тај цвет га чува”. У народу чак постоји и изрека „живи као сићевички орао”. Пре него што се почне са копањем корена на месту где је орао откинуо цвет, потребно је прекрстити се и запалити свећу. Осим орла, моћ проналажења расковника приписује се и другим животињама, као што су корњача, јеж, коњ, птица жуна...

Верује се да корен расковника има облик мушког тела, са свим деловима и изгледа као мали човек величине палца, некада са све косом на глави. У неким предањима се каже да има девет кора и стабло црвено као крв.^[13] Према предањима из сврљишког краја, постоје мушки и женски расковник. Мушки је само један, док је женских врста чак девет, од којих је само један „прави” и сматра се мајком. Када се преломи један његов „прстак” (било који његов део) из њега потече као млеко бела течност, па изгледа као мајка која доји. Када се преломи мушки расковник из њега потече течност црвена као крв и њу локално становништво назива „Исусова крв”. Верује се такође да свака врста женског раскова има своју намену.^[4]

Моћи расковника

Верује се да, ономе ко га убере, расковник омогућава да отвори све што је затворено и закључано, али и да нађе скривено благо.^[1] Постоји и веровање да ће онај ко поседује расковник постати видовит, па ће тако моћи да пронађе и откопа скривено благо.^[14] Такође се верује да помоћу расковника могу да се отварају катанци, ризнице које су затворене и слично.^[4]

Употреба расковника

Према народном веровању, за коришћење расковника потребно је посебно знање. Пре свега важно је знати како да га наћи, ископати, транспортовати и употребити. На пример, ако би се убрани корен само ставио у џеп, он би угинуо и никакве користи од њега не би било. Када се извади из земље расковник је бео и потпуно чист. Када се узима не сме да се додиривати голом руком, већ га треба узимати белим пешкиром или марамицом који су чисти и испеглани, „као дете кад окупаш и повијеш га у белу пелену”. Верује се да расковник не може да живи без црног вина. Зато треба у воштану кутију налити природно црно вино од чистог зрна грожђа. Чим се расковник ископа, треба га ставити у ту кутију са вином и посматрати шта он ради. Чим доспе у вино, расковник почне да се помера и окреће, све док се и не окупа. Када се окупа он се умири и тада се кутија може поклопити, такође воштаним поклопцем. Затворену кутију треба умотати у бели пешкир, а такав расковник се може користити.

Као што је већ речено, верује се да се сваку ризницу чува један расковник. Када је чува мушки, да би се ушло, треба донети женски и обрнуто. Док они воде љубав, а они воде љубав 20 минута, настаје „цика и пиштање”. За то време човек може несметано да изнесе из ризнице шта год жели, али после тих двадесет минута не може се изнети ни најмањи предмет. Ако се погреши, па се у ризницу коју чува женски расковник донесе такође женски неће бити никаквих последица, али трагач неће моћи да уђе. Међутим, када се донесе мушки расковник до ризнице у којој се налази такође мушки, долази до стравичне буке, све се руши и ломи и може бити опасно по живот трагача. Једна од ситуација у којој се у највећој мери може сагледати моћ којом располаже расковник, јесте управо борба два мушка расковника, током које се ослобађа огромна енергија. Тада настаје борба између два мушка раскова, што „руши камен и брда, и све се руши, и човек остаје тамо”. По једном казивању, управо из тих разлога „златари”, који су отварали магазу у планини Кукавици, код Лесковца, нису више изашли. Различити казивачи у многим крајевима Србије често наводе да расковник располаже огромном силом, несхватљивом обичном смртнику. Према једном казивачу, из етно-филма Каменка Катића: „То је нека сила Божија, ко то зна шта је”.

Некада су жене ушивале расковник у део одеће мушкараца који су ишли у рат, јер такође постоји веровање да он штити и од метка.

У источној Србији такође се верује и да „расковник деветокрил” помаже нероткињама. Жене које немају децу носе га за појасом, „потопе га у воду, па пију воду”.^[4] Веровало се да постоји „мушки” и „женски” расковник, па у зависности од тога какву су децу желели такав су корен ове биљке и употребљавали.

Постоји и веровање да вода у којој је стајао потопљен расковник, када се попије, ослобађа од „набачених чини”.^[12]

Хтонске животиње које проналазе расковник

Корњача — Верује се, нарочито око Алексинца и Сокобање, да се расковник може пронаћи уз помоћ корњаче, или жељке, како се она у овим крајевима назива. Док корњача није ту треба зазидати њено гнездо. То се ради тако што се око гнезда сплете пруће, направи се кош и загради се и на том месту се сачека. Корњача не може на други начин да савлада препреку и отвори гнездо, сем да пронађе расковник. Корњача зна где може да га пронађе, узме га у уста, донесе и „само додирне зазидано”, након чега се зид разруши. Међутим, расковник се од корњаче тешко може уграбити, јер га она брзо прогута.^[5]
Орао — Ако трагач не зна тачно на ком месту расковник ниче, мора да посматра већу површину и сачека да прва зора заруди. Тада орао долази орао и „трчи да откине цвет и да га прогута”, јер га он чува и даје му дуговечност. Када орао откине цвет, на том месту треба ископати корен.^[4]
Јеж — Према веровању у Бугарској, када јеж остари он проналази посебну траву од које поново постаје млад. Сагласно овоме, према српским предањима он, као и корњача, да би отворио своје зазидане младунце, проналази и доноси чудотворну биљку расковник.^[15] Слична веровања постоје и у Македонији (еж трева).
Црна жуна — У Славонији су забележена веровања о биљци земаљски кључ која се може прибавити уз помоћ птице црне жуне, која је једина познаје. Када излети, треба јој затворити дупљу клином и ставити испод дрвета црвену марамицу. Када птица види да не може ући у гнездо, донесе у кљуну траву земаљски кључ, од које искочи клин из дупље, а затим траву спусти на марамицу, мислећи да је то ватра и да ће она изгорети.
Коњ — У околини Бара у Црној Гори расковник је познат под именом демир-бозан („разби-гвожђе“). Веровало се да ако коњ са букагијама на ногама пређе преко ње, ноге му се ослободе.^[12] Слична прича постоји и у околини Зајечара.^[5]

Легенде и предања

У Неготину и околини постоји предање да су трагачи за благом расковником отварали пећинска врата, али су се ретко враћали живи. Једна таква пећина налази се на планини Ртањ у близини Бољевца. Прича се да се група Штубичана никада није вратила из те пећине.^[16]

По предању из сврљишког крају, хајдук Вељко је знао где се налази благо попа Мартина, а веровало се и да управо он чува расковник помоћу ког се може доћи до тог блага. Њега су убили разбојници управо да би се домогли расковника, али нису успели да га нађу.

Према другом казивању казивању, извесни травар Деда Борко једини је нашао „тог раскова” на врху званом „Црвене стене”, на Сврљишким планинама. По овом казивању, расковник расте само на том врху, и то искључиво мушки. Сматра се да је Деда Борко могао да лечи управо зато што је поседовао расковник. Прича се да је он 40 година тражио расковник. Излазио је уочи Ђурђевдана на планину и по 4 до 5 дана у шатору боравио на њој. Само је једном пронашао расковник и то му је служило док је био жив. По казивању, Деда Борко је живео око 98 , а његова дуговечност се такође приписује дејству расковника.

Постоји и прича о томе како су у Голубац, у Ђердапској клисури, долази „људи из државе Јордан”, који су донели прави женски расковник, али нису ништа успели да ураде, што је „доказ” да се тамо такође налази женски примерак. По веровању, у голубачкој тврђави постоји магаза која је некада припадала Хајдук-Вељку. За коришћење раскова најбитнији је корен, у облику човека.

На неким местима не постоји сметња да се уђе у ризницу, да се разгледа и претура, али се не може изаћи док се год има било шта од блага у рукама: „кочи те нека сила, као неки зид те спречава”. Чим се благо остави, одмах је могуће несметано изаћи. Мисли се да у таквим ситуацијама само расковник помаже. Прича се да постоји подземни пролаз који води према граници и ризници Поп-Мартина и који је познат, али кад се дође испред врата, ту се наиђе на мноштво полуга и катанаца и трагач (или „златар”) даље од тога не може да приђе. За ту ризницу у народу се прича да је најбогатија у југоисточној Србији.

Једно предање каже како су људи копали благо а испод њих је затутњала земља и искочио човек „црн као да је у огњу горео и сав окован ланцима. Тај човек је затражио да му нађу брата Расковника. Људи нађу биљку расковник, човек поново изађе, ланци на њему попуцају и он нестане, а тамо где је био остане пун казан златника”.^[13]

За неке од познатих личности такође се верује да су имали расковник. Једно од таквих веровања везано је за четничког војводу Косту Пећанца који је, по казивањима, имао расковник усађен у длан и због тога могао да отвори сваку браву.^[4]

Благо цара Радована

Простори на којима живе Срби често су кроз историју били мета освајача, тако да је народ стално стрепео за свој живот и имовину. Зато су они богатији, кад год су претили ратови и несигурна времена, закопавали и скривали своју имовину. Такође се верује и да су хајдуци закопавали благо које су отимали од Турака. Дешавало се да се понегде заиста нађе неко закопано благо, што је дало повод народној машти да изнедри бројне легенде о великом закопаном благу. Међу тим легендама посебно место заузимају оне о благу цара Радована, иако такав цар заправо никада није постојао.^[14] Веровање у скривено благо митског цара Радована и у 19. веку било је општераспрострањено у источној Србији.^[17] У митском систему који се образује у вези са мотивом трагања за златом, у сврљишкој области, средишње место је резервисано за чудесну биљку расковник. По народном веровању, у највећем броју случајева до злата се може доћи само уз помоћ расковника.^[4]

Митске и друге магијске биљке

У народу постоји веровање да постоје биљке које расту само „за уштапа”, односно за време пуног месеца. То су биљке „које је ретко ко видео” и о њима постоје само предања.

Расковник је најпознатија међу уштапским биљкама, не зато што се о њему нешто поуздано зна, већ зато што се о њему најчешће говори.
Цвилика је биљка за коју се верује да расте у околини Књажевца и да ће онај ко је убере или ишчупа убрзо умрети. Према другом веровању, сваки човек има своју цвилику, па када у тренутку смрти „душевадник” дође по његову душу, он ишчупа и биљку, која тада цвили. Тако и најусамљенији човек има неког ко ће га ожалити.
Алске траве расту на „увратинама” — местима на њиви на којима се плуг и волови окрећу, па она остану неузорана. Таква места су почаст дивљој природи и признање да је све некада било њено. На увратинама се не одмара, не обедује, не остављају се деца, јер су та места одморишта за але. Онај ко бере алске траве мора их добро познавати и тачно знати за шта их бере и чему која служи, иначе ће бити кажњен.
Травка живота је трава која обезбеђује бесмртност. Верује се да је само један човек успео да је пронађе, али му ју је змија украла. Иначе, према веровању, само змије знају тајну ове траве.
Мрачна трава или трава од девет мракова расте у шупљинама трулих пањева, где се крије од сунца. Према веровању, њоме се лече они „у које је ушао мрак”.^[1]
Збирник и растурник, биљке за сакупљање и растурање.^[18]

У различитим народним веровањима и неким стварним биљним врстама придају се магична својства:

у Неготину и околини верује се да магична својства имају вратика (Tanacetum vulgare), вилино сито (Carlina acaulis), хајдучка трава (Achillea millefolium), црни глог (Crataegus douglasii), богородичина трава (Hypericum perforatum), божје дрвце (Artemisia abrotanum), кукурек (Helleborus sp.), чичак (Arctium sp.) и друге.^[16]

Биљне врсте за које се верује да представљају расковник

У неким културама под расковником се подразумева конкретна биљка. Најпознатија од ових биљака је Laserpitium siler (син. Siler trilobum). У источној Србији, где се употребљавала у магијској медицини, народно име ове врсте је управо расковник. Поред осталог, веровало се да вода у којој је стајао потопљен расковник, ако је човек попије, може ослободити од бачених чини. У околини Лесковца употребљавали су је против чини бачених на стоку, да „поврате одузето млеко”.^[12]^[19]

Разковниче је и уобичајени бугарски назив за четворолисну водену папрат, у Србији познату и као разноротка (лат. Marsilea quadrifolia) која по свом изгледу има много сличности са описима митског расковника.^[20]Неки казивачи изједначују расковник са магијском биљком мандрагором (лат. Mandragora officinarum),^[4] која је позната по корену са антропоморфним елементима. Неки извори укључују и врсте Laser trilobum и Peucedanum officinale.^[21]

Расковник у српској култури

Као једна од најпознатијих магичних биљака у српској митологији, расковник је постао један од симбола српског језика, традиције и културе.

Према овој митској биљци име је добио Расковник, часопис за књижевност и културу на селу. Покренут је 1968. године са циљем да окупи даровите народне ствараоце, објављује нове записе народних умотворина, као и да подстиче развој културе на селу.^[22] На клапни предње корице сваког броја одштампан је цитат из Српског рјечника, део Вуковог објашњења овог појма: „Расковник је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе”.
Године 2015. покренут је пројекат Расковник: српски лексикографски портал и платформа за упоредна истраживања српске лексике.^[23] На насловној страни портала стоји између осталог: „Расковник је магична биљка која откључава браве и катанце, али не морате нама веровати на реч. Погледајте како је расковник дефинисао Вук у свом Српском рјечнику... Као речничка платформа, Расковник не пружа фантастичне браварске услуге али помаже у „откључавању” језичких тајни: кaква је, на пример, разлика између вампирџије и вампируље? Како се проверава да ли је неко прави дембел? А за кога можемо да кажемо да је џенабет човек?”^[24]
Године 2007. основан је хор студената Фармацеутског факултета Расковник. Хор окупља студенте заинтересоване да се, поред редовног студирања, баве и културно-уметничким стваралаштвом и активностима, на аматерској основи.^[25]

Расковник у књижевности

О народном веровању у магичну моћ биљке расковник писао је још Бора Станковић у причи Биљарица, објављеној 1902. године у збирци кратких прича Божји људи.^[26] Главна јунакиња приче је старица која живи сама у планини и одатле повремено силази у град, како би продавала лековито биље. Она припада посебном слоју људи који углавном егзистирају на маргинама друштва, у свакодневном животу унижени и изопштени, али који у празничном времену добија улогу медијатора између људског и божанског светa. За разлику од „обичних” људи, она ноћу не спава, већ бере лековито биље које баш тада најлакше налази, према мирису. Међутим, још је један разлог зашто она живи сама у планини. Наиме, у младости је радила као служавка у селу, али је побегла одатле и настанила се у планини, „тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе расковник”. Потом у приповедање о старој биљарици писац уноси дигресију о народним веровањима о расковнику и његовој моћи отварања брава и проналажења закопаног блага.^[27] Управо је жеља да буде богата, о чему је сањала још од ране младости, Биљарицу одвела у потрагу за расковником. Набрајањем свих жеља које се надала да ће остварити новцем добијеним помоћу расковника она заправо показује своју потребу за остваривањем одређеног друштвеног статуса. Том сну о богатству и срећи она је посветила остатак свог живота. Иако се сан не остварује све до позних година, она и даље наставља своје трагање за чудотворном биљком, верујући да ће јој она омогућити да купи кућу, земљу и стоку и врати се у град. Потрага за расковником до те мере је испунила њен живот и унутрашњи свет, да је њена егзистенција у потпуности подређена том циљу,^[28] због чега је умрла у планини сама и заборављена. Како каже Станковић на крају приче: „И тај јој расковник дошао главе.”^[29]

Напомене

^ Веселин Чајкановић у књизи Стара српска религија и митологија наводи да је реч о две различите биљке са сличним моћима.^[3]
^ Букагије су гвоздени окови на ногама затвореника. Реч „букагије“ једна је од речи које се често користе у савременом српском језику, али је њено значење и порекло многима непознато. Етимолошки, термин „букагије“ потиче из турског језика, прецизније од речи bukaǧı, што значи управо окови за ноге - гвоздени окови који су се некада стављали око ногу затвореника како не би могао да побегне из затвора. Израз „букагије” су плуралија тантум, односно спадају у именице које имају само облик множине, те треба истаћи да је неправилно рећи „букагија”.^[10] Фигуративно се реч понекад користи за тешку обућу.^[11]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г Бодирогић 2016, стр. 21-23
^ „Fenomen potrage za blagom najčešći u istočnoj Srbiji”. Srbija Vesti. 2024-02-05. Приступљено 2024-07-08.
^ Чајкановић: Стара српска религија и митологија 1994, стр. 181
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Тодоровић 2020, стр. 7-11
^ ^а ^б ^в Чајкановић: Речник српских народних веровања о биљкама 1994, стр. 264-265
^ Гора љиљанова 2016, стр. 16
^ Караџић, Вук Стефановић (1818). Српски рјечник : истолкован њемачким и латинским ријечма. Беч: Штампарија Јерменског манастира. стр. 714. Приступљено 15. 6. 2024. COBISS.SR 26228999
^ Караџић, Вук Стефановић (1852). Српски рјечник : истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Беч: Штампарија Јерменског манастира. стр. 638. Приступљено 15. 6. 2024. COBISS.SR 73137671
^ „РАСКОВНИК”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Bukagije”. Veliki Rečnik. 2017-12-03. Приступљено 2024-06-15.
^ „БУКАГИЈЕ”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ ^а ^б ^в ^г Раденковић 1996, стр. 215-216
^ ^а ^б Раденковић 1996, стр. 299-300
^ ^а ^б Вуковић 1985, стр. 218-220
^ Раденковић 1996, стр. 175
^ ^а ^б Ђуричковић 2007, стр. 56
^ Тодоровић 2020, стр. 2
^ Раденковић 1996, стр. 150
^ Гора љиљанова 2016, стр. 218
^ Божилова, Е. (2003). „Marsilea quadrifolia L. — Разковниче”. Ръководство по систематика на висшите растения (на језику: бугарски). Pensoft Publishers. стр. 53. ISBN 978-954-642-174-6.
^ „Raskovnik – mitska biljka koja živi samo jednu noć! Oslobađa zarobljene duše i otvara sve puteve sreće”. 2024-05-28. Приступљено 2024-07-16.
^ „Časopis – Raskovnik – Opština Knić” (на језику: српски). Приступљено 2024-06-15.
^ „О нама”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Расковник: речничка платформа - насловна страна”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Hor „Raskovnik“”. Farmaceutski fakultet. Приступљено 2024-06-15.
^ Јокић, Марићевић Балаћ 2018, стр. 389
^ Станковић 2006, стр. 161-162
^ Јокић, Марићевић Балаћ 2018, стр. 391
^ Станковић 2006, стр. 163

Литература

Божовић, Ивана (2016). „Категорија биљака у басмама од чини и урока у јужнословенској бајалачкој традицији”. Зборник радова Филозофског факултета. 46 (4): стр. 67—91. ISSN 0354-3293. COBISS.SR 228022540
Раденковић, Љубинко (1996). Симболика света у народној магији Јужних Словена. Ниш: Просвета : Балканолошки институт САНУ. ISBN 86-7455-292-7. COBISS.SR 49599244
Вуковић, Милан Т. (1985). „Враџбине, бајања, мађије”. Народни обичаји, веровања и пословице код Срба. Београд: М. Т. Вуковић. COBISS.SR 207228935
Ђуричковић, Милутин (2007). „Народна веровања из Неготина и околине”. Народна веровања и обичаји. Београд: Bookland. ISBN 978-86-7182-258-9. COBISS.SR 137144588
Чајкановић, Веселин (1994). Стара српска религија и митологија. Сабрана дела из српске религије и митологије / Веселин Чајкановић. 5. Београд: Српска књижевна задруга ... [ет ал.] ISBN 978-86-379-0284-3. COBISS.SR 82530311
Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Сабрана дела из српске религије и митологије / Веселин Чајкановић. Београд: Српска књижевна задруга ... [et al.] ISBN 978-86-379-0283-6. COBISS.SR 82529799
Вукова песмарица о биљкама: стихови, веровања, записи, пословице, загонетке. Библиотека Баштина. 1. Београд: Књижевна заједница Звездара. 1990. ISBN 978-86-7433-018-0. COBISS.SR 1232652
Станковић, Бора (2006). „Божји људи VIII - Биљарица”. Приповетке. Београд: Евро. ISBN 978-86-505-0456-7. COBISS.SR 129250060
Tucakov, Jovan (1990). Lečenje biljem : fitoterapija (5. изд.). Beograd: Rad. ISBN 978-86-09-00228-1. COBISS.SR 16955392
Бодирогић, Миленко (2016). О биљкама, животињама и пределима: српска митологија. Нови Сад: Орфелин издаваштво. ISBN 978-86-6039-008-2. COBISS.SR 311284743
Јокић, Јасмина; Марићевић Балаћ, Јелена (2018). „Семантика и функција расковника у Божјим људима Борисава Станковића” (PDF). Књижевност и језик. 65 (3/4): стр. 389—400. ISSN 0454-0689. COBISS.SR 26602761
Тодоровић, Ивица (2020). МИТСКО ЗЛАТО - Прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру грађе из сврљишке области (PDF). СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР. Приступљено 18. 6. 2024.
ГОРА љиљанова : (биљни свет у традиционалној култури Срба) (PDF). Београд: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека “Светозар Марковић”. 2016. ISBN 978-86-7301-086-1.