Википедија

Корисник:Centar za istraživanje popularne muzike/Centar za istraživanje popularne muzike/pesak 2

Muzička industrija je termin koji povezuje različite pojave u vezi sa stvaranjem i plasiranjem muzike. Iako termin ukazuje pre svega na ekonomski aspekt kao centralni za razumevanje muzičke industrije i popularne muzike, efekti ovog pojma imaju mnogo širi značaj i uticaj na kulturu u celini. Muzička industrija se zato sagledava i kao kulturna industrija.[1]

Definicija

уреди
 
Live nastup - koncert

Muzička industrija obuhvata tri centralne aktivnosti: snimanje muzike, izdavanje muzike i izvođenje muzike. To podrazumeva niz institucija, praksi, aktera i tržišta koji su sa njima povezani: izdavačke kuće i sve što se odnosi na maloprodaju; proizvodnju i prodaju snimaka u različitim formatima; muzičku štampu; muzički hardver, koji uključuje muzičke instrumente i tehnologije snimanja i reprodukcije zvuka; trgovinu različitim tipovima robe, kao što su posteri, majice i sl. (eng. merchandise); tantijeme, autorska prava, tj. rad institucija za zaštitu prava i naplatu; muzičku industriju uživo (eng. live music industry) – turneje, live koncerte, susrete sa fanovima.[2] Pored navedenih činilaca, u muzičkoj industriji su svi oni koji doprinose na bilo koji način u realizaciji ili distribuciji muzike (buking agenti, menadžeri, promoteri, fotografi, stilisti, koreografi...). Svi akteri muzičke industrije deluju kao posrednici koji povezuju umetnike i publiku.[3]

 
Muzički studio

Ekonomski aspekt

уреди

Izdavačke kuće čine stub muzičke industrije i mogu se podeliti u dve grupe: glavne međunarodne kompanije (eng. majors) i one manje, ’nezavisne’ (eng. indies). Manje kompanije imaju funkciju pronalaženja i plasiranja talenata i funkcionišu često u službi većih kompanija koje imaju monopol na tržištu.[1] Izdavačke kuće su hijerarhijski organizovani sistemi poslovanja, sa jasno podeljenim ulogama. Te uloge podrazumevaju: menadžment, producente, marketing i odnose sa javnošću, promocije, poslovne sastanke, finansije i pravne poslove, proizvodnju i distribuciju, administrativne poslove.[1]

Od početaka razvoja izdavačkih kuća, počevši od kraja 19. veka, u Evropi i SAD, muzičkom industrijom je uvek dominiralo svega nekoliko izdavača. Uglavnom, između pet i osam kompanija je produciralo oko 70% muzike koja se legalno distribuirala i prodavala.[4]

 
Prodavica ploča

Današnja internacionalna muzička industrija koncentrisana je na rad tri velike kompanije, pri čemu je svaka deo neke veće poslovne strukture ili konglomerata, svaka ima svoje internacionalne ogranke i podrazumeva mnogo lejblova. Na primer, kompanija Sony Music Group (SMG) je deo Sony korporacije (Sony Corporation), japanskog multinacionalnog konglomerata. SMG obuhvata druge manje kompanije koje se bave snimanjem i izdavanjem muzike, kao što su Sony Music Entertainment (pod čijim okriljem rade RCA, EPIC, Columbia i dr.), Sony Music Publishing.[5] Prema podacima iz 2023. godine o market šeru, kada je reč o fizičkim i digitalnim izdanjima, središte današnje muzičke industrije čine: Universal Music Group (31.8%), Sony Music Entertainment (22,1%) i Warner Music Group (15,5%).[6]

Istorijat

уреди

Osnove muzičke industrije pronalazimo još u 18. veku, u razvoju koncertne kulture i izdavačkih praksi. Izdavači i promoteri koncerata nadgledali su i diktirali koja će se muzika izvoditi i tražiti na tržištu. U isto vreme, razvijaju se razni prostori za distribuciju ove muzike: kafei, barovi, zabavni parkovi, koncertne dvorane, operske kuće – u svim ovim područjima su delovali impresariji/menadžeri koji su nudili i nadgledali repertoar.

Edisonovo patentiranje fonografa, 1878. godine, predstavljalo je jedan od prelomnih momenata u razvoju muzičke industrije, jer je tada počelo pripremanje uslova za masovnu distribuciju i komercijalnu upotrebu muzike.[7] Preokret se dešava u poslednjoj deceniji 19. veka kada su neke kompanije (kao što je The Pacific Phonograph Company) počele da proizvode i prodaju fonograf kao spravu koja funkcioiše poput kasnijeg džuboksa, za barove, restorane, uz aktiviranje pomoću novčića. U ovo vreme (1887) Berliner patentira gramofon, a ubrzo posle toga nastaje i radio aparat (1896, Markoni), čime se stiču novi uslovi za širu i dalekosežniju distribuciju i promociju muzike.[8]

 
Tin Pan Alley

Jedan od prvih primera i  modela muzičkog biznisa ili industrije je američka Tin Pen Eli (Tin Pan Alley) produkcija. Ona je izrasla iz popularnih žanrova za zabavu, a jedan od njih je vodvilj, prvi vid masovne zabave nastao u Francuskoj koji je podrazumevao niz raznovrsnih numera i šou talenata.[9]

Tin Pen Eli produkcija je dominirala američkim mejnstrim tržištem od početka 20. veka do kasnih četrdesetih godina. Naziv se odnosi na skupinu tekstopisaca, kompozitora, izdavača koji su zajedno stvarali u jednom njujorškom kvartu (West 28th Street, između Brodveja i Šeste avenije na Menhetnu) gde su interesenti dolazili da čuju, kupuju i dalje promovišu numere kroz vodviljski i drugi repetoar.[9] Novinar Monroe Rosenfeld je tokom boravka u Njujorku skovao termin „Tin Pan Alleyˮ kako bi ukazao na buku klavira koji su svirali i odzvanjali simultano iz tzv. demo soba, što je zvučalo kao da hiljadu ljudi udara u tin pans. Ceo kvart je delovao kao lokacija za proizvodnju hitova, a pesme su kreirane tipski, uz stalni cilj da se prati ukus mase i tržište.[10] Ovaj naziv postaje i metafora za novi pristup i tip biznisa koji je pretvorio stvaranje pesma (song writing) i  muzičko izdavaštvo u specijalizovana i standardizovana zanimanja.[11]

Nakon Drugog svetskog rata, muzička industrija (najpre u SAD) je u krizi ili stagnaciji (prodaja opada). Od 1955. industrija ulazi u novi period ekspanzije. Porast koji će se desiti neće biti samo posledica ekonomskog oporavka i rađanja bejbi bum generacije, već i promena koje će se desiti u samoj srži muzičke industrije. Prelomnu ulogu u ovom procesu imaće pojava rokenrola – kao svežeg, novog koncepta, koji zastupa kulturu mladih kao nove publike. Takođe, važan uticaj će imati i pojava novih formata – zamena šalak ploča vinilom, plasiranje LP i singl formata na tržište.[1]

Kulturna industrija

уреди
 
Publika

Pojam muzička industrija korene ima u terminu kultruna industrija koji su skovali Teodor Adorno i Maks Horkahjmer. Adorno i Horkhajmer u delu Dijalektika prosvetiteljstva (Dialektik der Aufklärung, 1944) godine uvode ovaj pojam kako bi, iz vizure kritičke teorije, ukazali na „opsesivni karakter masovne kulture koji dovodi do pasivizacije, forsiranja eskapizma, а sve u cilju održanja kapitalističkog poretka".[12] Oni sprovode kritiku ovog koncepta, ukazujući na njegove manjkavosti, kao što su standardizacija, serijska proizvodnja, uniformnost. Kulturnu industriju odlikuje kopiranje, analogno procesu u fabrici – „to je neizlečiva bolest svake zabave”. Svaki proizvod kulturne industrije, prema njihovom mišljenju, je „model ogromne ekonomske mašinerije”, što je dovelo do toga da se desi „transpozicija kulture u sferu potrošnje”.[12] Zbog svega navedenog, publici se ukida sloboda duha i individualnost, odnosno publika deluje po načelu „pseudoindividualnosti".[12] Kasnije, stasavanjem novih teoretičara u ovoj oblasti, stav o kulturnoj industriji i popularnoj muzici kao negativnom pojmu se menja. Mlađi autori, za razliku od Adorna i Horkhajmera, popularnu muziku u okviru muzičke industrije vide kao praksu koja ima društveni potencijal i koja predstavlja medij za individualni ili kolektivni izraz i komunikaciju.

Reference

уреди
  1. ^ а б в г Shuker, Roy (2001). Understanding Popular Music. London: Routledge. стр. 36—7. ISBN 0-415-23509-X. 
  2. ^ Shuker, Roy (2005). „Music Industry”. Popular Music – The Key Concepts. London, New York: Routledge. стр. 172—173. ISBN 0-415-34770-X. 
  3. ^ Hesmondhalgh, David; Nigas, Keith (2002). Popular Music Studies. New York, London: Oxford University Press. стр. 146. ISBN 0-340-76247 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  4. ^ Negus, Keith (1996). Popular Music in Theory, An Intrduction. Middletown, Connecticut: Wesleyan University Press. стр. 51. ISBN 0-8195-6310-2. 
  5. ^ „Sony Music Group, Music Publisher, Record Label”. 
  6. ^ „New market share results reveal the recorded-music and music publishing winners and losers in 2023”. 
  7. ^ „Music industry”. Grove Music Online (на језику: енглески). doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.a2262804. Приступљено 2024-07-10. 
  8. ^ Gitelman, Lisa (2006). Always Already New: Media, History, and the Data of Culture. Massachusetts: Massachusetts Institute of Technology. стр. 46. ISBN 10-0-262-07271-8 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  9. ^ а б Shuker, Roy (2005). „Tin Pan Alley”. Popular Music – The Key Concepts. London and New York: Routledge. стр. 172—173. ISBN 0-415-34770-X. 
  10. ^ „Tin Pan Alley”. Grove Music Online (на језику: енглески). doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.a2257382. Приступљено 2024-07-10. 
  11. ^ Goldberg, Isaac (1961). Tin Pan Alley – A Chronicle of American Popular Music. New York: Frederick Ungar Publishing CO. стр. 227. 
  12. ^ а б в Adorno, Teodor; Horkhajmer, Maks (2008). „Kuturna industrija”. Ур.: Đorđević, Jelena. Studije kulture, zbornik. Beograd: Službeni glasnik. стр. 91. ISBN 978-86-7549-689-2. 

Spoljašnje veze

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Centar_za_istraživanje_popularne_muzike/Centar_za_istraživanje_popularne_muzike/pesak_2&oldid=27916392”