Википедија

Корисник:Milapanicc/песак

Илустрација Златокосе и вештице - поштанска маркица, Источна Немачка 1978.година
Илустрација Златокосе и вештице - поштанска маркица, Источна Немачка 1978.година
Бајка
Назив Златокоса
Арне-Томпсон група АТ 310
Митологија Европска
Објављено у Бајке Браће Грим

Златокоса је немачка[1] бајка коју су најзначајније забележила Браћа Грим. Објављена је 1812 у збирци ``Бајке Браће Грим``. Прича Браће Грим развијена је од француске бајке ''Persinette'' коју је написала Шарлот-Роуз Каумонт Ла Форс (1698), која је сама по себи адаптација Италијанске бајке ''Petrosinella'' коју је написао Ђамбатиста Базиле.[2]

Прича је класификована као тип 310 у Арне-Томпсоновом каталогу. Радња приче Златокоса, коришћена је у разним масовним медијима. Најпознатија реченица из ове приче је ''Матовилка, Матовилка, спусти своју косу''.

Радња уреди

Након што су годинама желели дете, пар коначно очекује бебу. Муж и жена живе поред велике и простране баште која је припадала вештици. Башта је била пуна разноврсног цвећа, воћа и поврћа. Жена је знала стајати на прозору и гледати у башту, она је чезнула за младим матовилцем који је видела да расте у башти. Одбијала је да једе било шта друго и почела је да пропада. Муж, забринут за своју жену, увече је отишао да га убере. Када се вратио кући, жена је направила салату од матовилца и појела је. Следећег дана, желела је још матовилца. Док је муж брао матовилац, ухватила га је вештица и оптужила да краде. Човек је клекнуо испред вештице и молио је за милост јер је крао матовилац за своју трудну жену. Зла вештица је пристала да га пусти, али да у замену он њој да своје дете када се роди. Човек није имао избора, па је пристао.

Када је жена родила девојчицу, вештица ју је узела да је одгаја као своју. Девојчици је дала име Матовилка, по биљци коју је њена мајка. Матовилка је порасла у прелепу девојчицу, са дугом плавом косом, па су је сви звали Златокоса. Када је напунила дванаест година, вештица ју је затворила у кулу у шуми. Кула није имала ни степенице ни врата, само једну собу са прозором на врху куле. Када би посећивала Матовилку, вештица би дошла испред куле и рекла:

 
Златокоса - илустрација, Џони Груел

Матовилка!

Матовилка!

Спусти своју златну дугу косу да се попнем!

Матовилка, када би чула те речи, избацила би своју дугу златну косу кроз прозор како би се вештица попела. С обзиром да је стално била сама, време је проводила певајући.

Неколико година касније, принц је јахајући кроз шуму зачуо Матовилкину песму. Задивљен њеним гласом, почео је да је тражи, али је наишао на кулу у коју није могао ући. Принц се често враћао до куле и слушао Матовилкино прелепо певање. Једног дана видео је вештицу и видео како се она пење до Матовилке. Када је вештица отишла принц је пришао и изговорио исте речи. Матовилке, мислећи да је вештица зове, спустила је своју косу и принц се попео. Њих двоје брзо заљубише једно у друго и тајно се венчаше. Како вештица Моатовлилку посећује дању, њих двоје су ипланирали да принц свако вече Матовилки донесе клупко свиле, док не буду имали довољно да направе мердевине низ које би Матовилка сишла и одјахала са принцом. Једном приликом, када је вештица посетила Матовилку зашто јој је сва одећа мала у струку (овај део долази из оригиналног издања Бајке Браће Грим из 1812. године). У каснијим издањима, Матовилка, у моменту непажње, упита вештицу зашто је теже кад се она пење уз њену косу, него када то ради принц. Вештица се разбеснела, одсекла је Матовилкину косу и протера је у дивљину како је нико никада не би пронашао.

Када је принц дошао те ноћи и дозвао је, вештица је спустила Матовилкину косу. Када се принц попео уместо Матовилке угледао је вештицу. Након што му је бесно рекла да Матовилку никада више неће видети, принц се бацио са куле и пао у жбун пун трња. Иако је преживе, остао је слеп. Неколико месеци касније, Матовилка у дивљини роди близанце, сина и ћерку.

Годинама касније, слепи принц је лутао по свету тражећи Матовилку и на крају је дошао до места где је Матовилка живела са децом. Једнога дана зачуо је поново Матовилкину песму. Пожурио је ка њеном гласу и дозивао ју је. Када га је угледала, Матовилка је почела да плаче, а две сузе су пале у принчеве очи и вратиле му вид. Принц је одвео Матовилку и њихову децу у своје краљевство где су живели срећно до краја живота.

 
Златокоса - Пол Хеј

Друга верзија приче завршава се открићем да је вештица расплела Матовилкину косу, када је принц пао, и да јој је исклизнула из руку, остављајући је заробљену у кули.

Порекло и развој уреди

Митолошка и верска инспирација уреди

Неки истраживачи предлажу да је најранија могућа инспирација за архетип ''Девојке у торњу'', прехришћански мит о богињи сунца или зоре, у коме је светлост заробљена па ослобођена. Други мит је повезан са балтичком богињом сунца, коју краљ држи заробљену у кули. Инспирација је могла доћи и из класичних митова о херојима као што је Персеј. Персејеву мајку, принцеза Данају, је у бронзану кулу заробио њен отац, Акрисије, краљ Аргоса, како би је спречио да затрудни, јер му је Питија прорекао да ће родити сина који ће убити свог деду.

Инспирација је могла да дође и од Етина, ћерке Балора из ирског мита.

Такође, могућа инспирација је могла бити Света Варвара из Никомедије, за коју се прича да је била прелепа жена, коју је отац затворио у кулу како би је сакрио од просаца. Док је била у кули, прешла је у хришћанство и на крају је страдала за своју веру, након силних чуда која су одлагала њено погубљење.

Књижевни развој уреди

Најраније сачувано помињање женског лика са дугом косом, коју нуди мушкарцу да се уз њу попне као уз мердевине, јесте у персијској епској песми Шахнаме, коју је написао Фирдуси између 977. и 1010. године н.е. Главни лик, Рудаба, нуди својој љубави, Залу, своју косу да се уз њу попне до харема у којем она живи.

Први писани запис приче који се може препознати као Златокоса, јесте "Petrosinella" (преводи се као першун) коју је написао Ђамбатиста Базиле. Објављена је у Напуљу, 1634. године, у локалном дијалекту, у збирци која је названа Прича о причама (Lo cunto de li cunti). Ова верзија се разликује од каснијих по томе што у овој верзији, матовилац краде жена, а не муж, девојка није одузета као беба, него као дете и девојка и принц нису одвојени годинама и уједињени на крају приче. Најважније је да у овој верзији приче постоји сцена бекства где Петросинела користи магичне жиреве који се претварају у животиње како би омела огре, док бежи из куле. Ова сцена бекства, са три магична објекта, може се пронаћи у усменим варијантама приче у медитеранским регионима, најчешће на Сицилији, Малти и Грчкој.

 
Златокоса - Ото Убелод

1697. године, Шарлот-Роуз Каумонт Ла Форс је објавила своју верзију ''Persinette'', док је била затворена у опатији, због лошег понашања током службе на двору Луја XIV. Пре њеног затварања, била је истакнута личност у париским салонима и сматрана је раном песникињом, савременицом Шарла Пероа. Ова верзија приче садржи скоро све елементе који се налазе у каснијим верзијама Браће Грим. Ово је прва верзија у којој се спомиње ванбрачна трудноћа, превару вештице која је довела до принчевог ослепљавања, рођење близанаца, сузе девојке које принцу враћају вид. Прича се завршава тако што се вештица сажали на пар и пребаци их у принчево краљевство. Док се тврдња, да је ова верзија оригинална, не може поткрепити доказима, њена верзија је најкомплекснија за то време са оригиналним елементима.

Немачка адаптација уреди

Први познати немачки превод ''Persinette'' изашао је око 1766. године од стране Фридриха Имануела Бирлинга под називом ''Вилин кабинет. Или Сабране бајке у девет делова, превод са француског'', објављене у Нирнбергу. Познатији превод, објавио је Фридрих Шулц 1790. године у збирци ''Мали романи''. Фридрих Шулц је променио назив биљке у рапунзел, као и име девојке. Јакоб и Вилхелм Грим објавили су причу у свом првом (1812) и седмом (1857) издању ''Бајке Браће Грим'', избацивши елементе за које су сматрали да су додати ''оригиналној'' немачкој бајци. Иако је верзија бајке коју су објавила Браћа Грим најраспрострањенија верзија ''Девојке у кули'', чини се да прича заправо нема никакве везе са германском усменом традицијом. Верзија објављена 1812. године, задржава елемент ванбрачне трудноће који вештици откривају да је принц посећивао Златокосу, док су у верзији објављеној 1857. године, тај елемент избацили, како би одговорили на критике да прича није за децу. Уместо тога, додали су грешку коју је направила Златокоса, када је случајно открила вештици да је принц долазио. Може се тврдити да је верзија приче из 1857. године, прва верзија написана првенствено за децу.

Распрострањеност уреди

Према речима грчког фолклористе Георгиоса А. Мегаса, фолклориста Михаел Мераклес је закљулио да је оваква врста прича пореклом из Југоисточне Европе, анализирајући 22 Грка, 2 Србо-Хрвата и једног Корзиканца.

Књижевни научник Џек Зајпс наводи да је овај тип прича ''екстремно популаран у целој Европи''. Међутим, књижевни научник Тон Декер наводи да је овакав тип прича, углавном познат у Централној и Јужној Европи, као и на Блиском Истоку. У истом духу, Сит Томпсон се залаже за медитеранско порекло приче, због њене велике распрострањености по Италији и околним земљама.

Књижевни научник Улрик Марзолф, наводи да су приче типа АТ 310, приче које се најчешће срећу у арапској усменој традицији, иако нису забележене у збирци Хиљаду и једна ноћ.

Теме и карактеризација уреди

Многи научници су тумачили приче о „Девојци у кули“, чији је део Златокоса , као метафору за заштиту младих жена од предбрачних веза од стране превише ревних старатеља. Научници су упоредили затварање Рапунзелове у њену кулу са оним у самостану, где су животи жена били високо контролисани и живеле су искључене од света.

Научници су такође приметили снажну тему љубави која осваја све у причи, пошто су љубавници уједињени након година тражења Перзинете у свим верзијама и на крају су срећно поново уједињени као породица.

Наизглед неправедна погодба коју муж склапа са чаробницом у уводном делу Златокосе је уобичајена конвенција у бајкама, која је пресликана у Џеку и стабљику пасуља , када Џек мења краву за пасуљ, и у Лепотица и звер, када је Лепота долази Звери у замену за ружу. Штавише, фолклорна веровања су често сматрала опасним скратити трудници било какву храну за којом жуди, што чини погодбу са чаробницом разумљивијом, пошто би муж своје поступке схватио као спасавање своје жене по цену свог детета. Чланови породице би се често трудили да обезбеде такву жељу, а такве жеље за зеленом салатом и другим поврћем могу указивати на потребу за витаминима.

Архетип "Дева у кули" је повукао поређења са могућим изгубљеним матријархалним митом везан за свети брак између принца и девојке и ривалство између девојке, која представља живот и пролеће, и цроне, која представља смрт и зиму.

Културно наслеђе уреди

Књижевни медији уреди

 
Илустрација Флоренс Харисон за Рапунзел у збирци раних песама Вилијама Мориса

Андрев Ланг је укључио причу у своју публикацију Црвена вила књига[3] из 1890. године. Друге верзије приче се такође појављују у књизи Књига о вештицама (1965) Рут Менинг-Сандерс и у сликовници Пола О. Зелинског која је освојила медаљу Калдекот, Златокоса(1997).

Ен Секстон је написала песму под називом „Златокоса“ у својој збирци Трансформације (1971), књизи у којој поново замишља шеснаест Гримових бајки.

Роман Доне Џо Наполи Зел (1996) препричава причу о Златокоса из три перспективе: девојке, њене мајке и принца.

Крес је трећа књига у Лунарним хроникама, серији научне фантастике за младе коју је написала Мариса Мајер и која је адаптација Златокоса. Kресцент, под надимком "Kрес", је затвореница на сателиту која је спашена и заљубљује се у свог хероја "Капетана Торна" усред приче о "Циндер" киборг верзији Пепељуге.

Кејт Форсајт је написала две књиге о Златокоси, једна је измишљено препричавање приче и живота Мадемоиселле де ла Форце под насловом, Горко зеленило , а њена друга књига је била нефикција која описује развој приче под насловом Поновно рођење Рапунзеле: Митска биографија девојке у кули.

У збирци поезије Никите Гилл из 2018. Жестоке бајке: и друге приче које ће вам узбуркати душу она има неколико песама које се односе на Златокосу или Златокосину причу, укључујући Златокосину Белешку остављену за Мајку Готел и Златокосу, Златокоса.

Године 2022, Мери МекМајн је објавила самостални историјски фантастични роман за одрасле Готелска књига , у коме се спекулише да је вештичин лик инспирисан животом средњовековне бабице по имену Халевајз, ћерке Хеде, која је живела у Немачкој у 12. веку. Роман је ревизионистичка позадина Златокосе која се такође повезује са елементима Снежане, Црвенкапе и других прича.

Филмски медији уреди

  • Немачка филмска адаптација из 1988., Рапунзел одер Дер Заубер дер Транен (што значи „Златокоца или магија суза“), комбинује причу са мање познатом Гримовом бајком Мејд Малин. Након што је побегла из куле, Златокоса проналази посао као кухињска собарица на принчевом двору, где мора да се бори са злом принцезом која жели да се уда за њега.
  • У шуму је мјузикл који комбинује елементе из неколико класичних бајки, у којима је Златокоса један од главних ликова; такође је снимљен за телевизију 1991. од стране Американ Плејхаус-а . Прича описује Златокосу као усвојитељску ћерку Вештице. У другој половини драме, Златокосу убија Дивова жена. Филмска адаптација филма У шуму компаније Волт Дизни објављена је крајем 2014. године где Златокосу тумачи Мекензи Маузи.
  • У Барби као Златокоса(2002), Златокосу је одгајила зла вештица Гетел (глас Ађелика Хјустон) и она јој је служила као слуга. Она користи магичну четкицу да изађе из заточеништва, али Гетел је закључава у кулу.
  • У Шреку Трећем (2007), Златокосу (глас јој је дала Маја Рудолф) била је пријатељица са принцезом Фионом. Она је приказана као права љубав злог принца Шарманта и помаже да се превари принцеза Фиона и њену групу када покушају да побегну од гнева принца Шарманта.
  • Валт Дизни пикчурс је ангажовао Ешли Пауел да напише сценарио за филм Златокоса уживо. Није познато да ли ће филм бити римејк Златокосе, нова адаптација или комбинација обоје.

Телевизијски медији уреди

Телевизијски медији уживо уреди

Књига прича Ширли Темпл (1958-1961) представља Рапунзелу у једној епизоди која је емитована 27. октобра 1958. године. Керол Линли је играла Златокосу, а Агнес Мурхед злу вештицу.

Измишљена ТВ емисија, „Флора Фоликл представа“ на Слим Гудбоди-у у Нутри-Сити-у имала је директну референцу на причу о Златокоси, пошто је Флора Фоликле играла Златокосу уѕ шармантног принца Лустера Ланолина.

У минисерији америчких бајки, Десето краљевство (2000), главни лик, Вирџинија Луис, проклета је од ромске вештице. Као резултат тога, расте јој коса која подсећа на Златокосину и Ловац је закључао у кулу.

Златокоса се појављује у епизоди "Било једном" Кула (2014), коју тумачи Александра Мец. Друга итерација Златокосе се појављује као један од главних антагониста у седмој сезони Било једном (Сезона 7, 2018), коју тумаче Габријел Анвар и Меган Варнер у флешбековима. У овој сезони, Златокоса је Дама Тремејн, зла маћеха Пепељуге.

Анимирани телевизијски медији уреди

Америчка телевизијска анимирана антологијска серија, Срећни крај: бајке ѕа свако дете (1995-2000), класична прича се препричава са пуном афроамеричком глумачком екипом и смештена је у Њу Орлеансу. У епизоди су глумиле Тиша Кембел-Мартин као Златокоса, Вупи Голдберг као Зенобија Худу дива, Мешак Тејлор као дрвосеча, Хејзел Гудман као дрвосечина жена, Доналд Фулилов као пријатељ број 1 и Тико Велс као пријатељ број 2.

Мател цртани филм Евер Ефтер Хај (2013–2017) приказује Златокосине идентичне ћерке близнакиње: Холи и Попи О'Хер.

Златокоса: Серија (2017–2020) је 2Д анимирана ТВ емисија заснована на компјутерском анимираном музичком играном филму Диѕни Анимације Златокоса. Менди Мур и Закари Леви понављају своје улоге Златокосе и Јуџина Фицхерберта. Појављује се нови главни лик по имену Касандра, која је Златокосина жестока дама у чекању, а касније се открило да је биолошка ћерка Мајке Гетел.

Јапанска аниме серија Гримз класичне бајке(1987–1989) приказује причу у својој другој сезони.

Такође видети уреди

Референце уреди

  1. ^ „Rapunzel - Grimm”. www.grimmstories.com. 
  2. ^ Зипс, Џек (1991). Зачаране чаролије: чудесне бајке западне културе. Њу Јорк, НЈ: Викинг. стр. 794. ISBN 0670830534. 
  3. ^ Ланг, Ендру. Књига црвених бајки. Лондон, Енглеска: Лонгманс, Грин, и Ко. стр. 282—285. ISBN 978-9389232394. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Milapanicc/песак&oldid=27725678”